Ја у школу идем…

„Ја у школу идем...“ То сам, изјутра, сасвим несвесно, почео да певушим у купатилу, док сам се бријао. То сам понесено, полетно певушио, па сам уплашен, нагло ућутао. Осврнух се лево, осврнух се десно. Срећом, никог другог није било, нико ме није чуо. Могао бих мало и да држим језик за зубима, размишљам. Не мора баш свако све да зна...

Нисам упућен како је са вама, слутим да је слично, али је мој утисак да свакодневно имам по најмање један школски час патриотизма и најмање један школски час европеизма. Некад као и спојене, без одмора. А када су избори, онда морам да похађам школу у обе смене, од ујутро до увече. После избора добијам лекције и у оквиру допунске наставе.

Мислим да имам добре учитеље. Трудио сам се да будем миран, да их пажљиво слушам и да приликом испитивања пружам најбоље од себе. Ипак, учитељи никада нису били задољни мојим одговорима. Процењују да није довољно, да ћу опет да понављам; да је довољно, али је страшно траљаво; да је добро, али је некако средње коректно; да је врло добро, али се у нашој школи вреднује само све или ништа; да сада јесте одлично, али да не морам да кажем баш све, да не морам да компликујем. Уз то, ако из патриотизма добијем прелазну, из европеизма ће ме већ на следећем часу сатрти. И обрнуто.

Мислим да имам добре учитеље, али се они међусобно много мрзе. Мада, о школским празницима, када је нека прослава, баш и не изгледа тако. Тада се смеју и шале, слађано ћућоре, залажу се за заједничким столом у наставничкој канцеларији, па и заиграју окретне игре, час колце час валцер. Док ми, ђаци, рецитујемо песмице или читамо саставе.

Мени је због овога мило. Волим када се људи воле. Међутим, на часовима патриотизма или европеизма, опет иста прича. Никако да упарим две одличне оцене, никако да завршим малу матуру. Постао сам случај. Педагог ме је звао на разговор. С пуно стрпљења ми је рекао: „Ћут! Немој ту да ми цмиздриш! Шта се правиш, што се не угледаш на друге, што ниси активнији, што се не учланиш у неку секцију!“

Размишљао сам о томе. Гледао сам шта други раде: можда бих могао у ову секцију, можда у ону... Али, за све њих учитељима прво мораш годину дана да купујеш доручак, па годину дана мораш да им доносиш све исечке купона наградних игара из новина, па годину дана мораш да клечиш на кукурузу... Нисам имао толико времена (већ сам средовечан, већ носим наочаре), мада сам видео да су чланови секција миљеници. Неки од њих, најнапреднији, што на сваком тромесечју промене секцију, нама другима, и пре но што су завршили први разред, држе предавања из патриотизма или европеизма. То је метод модерне наставе. Учитељ гледа у нокте, колута очима, па задрема, а ми се, између себе, пропитујемо, чак дебатујемо, на одмору се и потучемо, некада нас из хуманитарних разлога једва раздвоје.

Свађамо се око географије, посебно око историје, али ни око математике немамо заједничке ставове. Једни су за патриотски прилаз тој науци, други су више за европски приступ. Сложни смо једино када неко од дежурних учитеља викне: „Ужина! У врсту! На парове разбројс!“ Тада сви мирно станемо у ред, па скоро свако, док има, добије своје следовање.

Не знам како је са вама, слутим да је слично, али сам ја свестан тога да ми школа не иде. Дигао сам руке. Одустао сам. Седим постранце, када могу и у последњој клупи. Миран сам на часу, не галамим, не гађам друге папирићима, не шутирам оног испред испод клупе... Кришом читам Гогоља, Андрића... За своју душу се забављам... Или, просто, решавам укрштене речи. Када ме учитељи из патриотизма или из европеизма прозову, када ме нешто и питају, ја кажем: „Извините, данас не бих да одговарам, све ми се лекције помешале!“ Бива да ми неки другар, да се истакне, нешто толерантно, прегласношапне, али ја тврдоглаво одбијам да одговарам. То се, углавном, тумачи као да баш ништа не знам. Што није истина. Знам песмицу: „Ја у школу идем... и нисам баш најбољи ђак.“ Некада ми се отме, некадаје весело певушим у купатилу док се бријем, пред већ средовечним човеком што се у тоалетном огледалу све слабије и слабије назире.