Odisej se vratio sa titulom

Od novembra 2009, kada je majstor Fide Vladimir Damjanović pokrenuo jedinstveni projekat zvani Omladinski šah-klub Itaka, proteklo je devet godina do titule seniorskih šampiona Srbije, protekle sedmice u Valjevu. Naziv kluba je simbolično predstavljao želju Damjanovića da se vrati šahu posle uspešne profesionalne karijere, kao što je i Itaka čekala Odiseja da se vrati. U ovom slučaju, povratak je značio da svoja sredstva i energiju uloži u nove generacije:

– Koncept Itake je da deci pruži vrhunsko znanje u dobu u kojem još uvek razvijaju šahovske algoritme. Ako se zakasni, to se teže ispravlja. Velemajstor Dragoljub Velimirović je dao odlučujući kvalitet prvoj generaciji mladih, pre svih Aleksandru Inđiću i Marku Neneziću. Oni su vrlo rano pokazali izvanredne rezultate, Nenezić osvajanjem velemajstorske norme u 15. godini, a Inđić osvajanjem velemajstorske titule i šampionata Srbije.

Ko je još učestvovao u trenerskom radu?

Velemajstor Branko Damljanović je intenzivno radio sa Nenezićem i Inđićem i održavao hendikep mečeve u klubu. Dovođenjem velemajstora Josifa Dorfmana, klub je omogućio igračima kontakt sa najatraktivnijom šahovskom metodologijom i nasleđem Sovjetske škole. Ekipa se 2013. plasirala u Prvu ligu uz veliku pomoć velemajstora Zlatka Ilinčića, koji je kao trener preuzeo drugu generaciju omladinaca. Velimir Ivić je došao u klub sa 12 godina i od starta pokazivao sposobnost da koncentrisano radi nekoliko sati, za razliku od većine. Sledeće godine sam napravio ozbiljnu grešku jer se klub i dalje držao koncepta da igraju skoro isključivo omladinci, što je dovelo do ispadanja iz Prve lige, a najbolji omladinci su se udaljili od šaha.

Usledila su pojačanja.

– Od 2016. u klubu su velemajstori Bojan Vučković i Indijac Seturaman, a 2017. je došao velemajstor Ivan Ivanišević, koji je radio sa trojicom igrača. Efekat tog rada jedan je od ključnih činilaca titule 2018. Klub se zahvaljuje prvoj tabli Aleksandru Inđiću za najbolji pojedinačni rezultat na takmičenju, kao i Dmitriju Svetuškinu, Bojanu Vučkoviću, Velimiru Iviću i Mihajlu Stojanoviću koji su ostvarili najbolje rezultate na svojim tablama, te Gojku Vučiniću koji je doneo ključne poene u bitnim mečevima.

Motivi Itake su jedinstvena pojava u našem šahu. Za Damjanovića, merilo uspeha „nije ova neočekivana titula, nego igrači koji su potekli iz kluba”. To se najpre odnosi na reprezentativce Inđića, Nenezića i Ivića, ali i na dvanaestogodišnjeg Vuka Damjanovića, koji zajedno sa ocem igra za klub i brzo napreduje. Vladimir sina procenjuje kao šahistu „izrazito pozicionog stila, koji mora neprekidno da radi na tome da taktički podrži svoj stil”. I uopšte, tvorac Itake ne prihvata osrednjost, nego isključivo najviše ambicije, kako u klubu tako i u celokupnom našem šahu:

– Cilj Itake je da napravimo reprezentaciju od igrača sa rejtingom 2.700, koja bi se borila za medalje. Realno, mi smo daleko od tog cilja, jer igrači prestanu da rade kada dostignu 2.500. Naš šah trenutno gravitira ka masi nedovoljno korektnih varijanata u otvaranju, koje obezbeđuju velike šanse na pobedu protiv igrača od 2.500, ali nisu uvek dobre na niovu 2.700. Velemajstor koji bi ušao u prvih pet na svetu pomerio bi tu masu i povukao naviše ceo naš šah.

Možda nekom zvuči sanjarski, ali bez sanjara i visokih ciljeva nema pravih uspeha. Zato se Vladimir zahvaljuje Aleksandru Crnobrnji i ljudima koji su delili iste snove:

– Saša Crnobrnja je živeo za šah. Naši pogledi su se potpuno poklopili, njegovo nasleđe je temelj Itake. Velika podrška klubu je bio Đorđe Kalinić. Danas Saša Tomašević ima ulogu direktora, a vreme koje nesebično posvećuje klubu nam omogućava da funkcionišemo.

I ne samo da funkcionišu, nego čuvaju nadu u budućnost našeg šaha.