Одисеј се вратио са титулом

Од новембра 2009, када је мајстор Фиде Владимир Дамјановић покренуо јединствени пројекат звани Омладински шах-клуб Итака, протекло је девет година до титуле сениорских шампиона Србије, протекле седмице у Ваљеву. Назив клуба је симболично представљао жељу Дамјановића да се врати шаху после успешне професионалне каријере, као што је и Итака чекала Одисеја да се врати. У овом случају, повратак је значио да своја средства и енергију уложи у нове генерације:

– Концепт Итаке је да деци пружи врхунско знање у добу у којем још увек развијају шаховске алгоритме. Ако се закасни, то се теже исправља. Велемајстор Драгољуб Велимировић је дао одлучујући квалитет првој генерацији младих, пре свих Александру Инђићу и Марку Ненезићу. Они су врло рано показали изванредне резултате, Ненезић освајањем велемајсторске норме у 15. години, а Инђић освајањем велемајсторске титуле и шампионата Србије.

Ко је још учествовао у тренерском раду?

Велемајстор Бранко Дамљановић је интензивно радио са Ненезићем и Инђићем и одржавао хендикеп мечеве у клубу. Довођењем велемајстора Јосифа Дорфмана, клуб је омогућио играчима контакт са најатрактивнијом шаховском методологијом и наслеђем Совјетске школе. Екипа се 2013. пласирала у Прву лигу уз велику помоћ велемајстора Златка Илинчића, који је као тренер преузео другу генерацију омладинаца. Велимир Ивић је дошао у клуб са 12 година и од старта показивао способност да концентрисано ради неколико сати, за разлику од већине. Следеће године сам направио озбиљну грешку јер се клуб и даље држао концепта да играју скоро искључиво омладинци, што је довело до испадања из Прве лиге, а најбољи омладинци су се удаљили од шаха.

Уследила су појачања.

– Од 2016. у клубу су велемајстори Бојан Вучковић и Индијац Сетураман, а 2017. је дошао велемајстор Иван Иванишевић, који је радио са тројицом играча. Ефекат тог рада један је од кључних чинилаца титуле 2018. Клуб се захваљује првој табли Александру Инђићу за најбољи појединачни резултат на такмичењу, као и Дмитрију Светушкину, Бојану Вучковићу, Велимиру Ивићу и Михајлу Стојановићу који су остварили најбоље резултате на својим таблама, те Гојку Вучинићу који је донео кључне поене у битним мечевима.

Мотиви Итаке су јединствена појава у нашем шаху. За Дамјановића, мерило успеха „није ова неочекивана титула, него играчи који су потекли из клуба”. То се најпре односи на репрезентативце Инђића, Ненезића и Ивића, али и на дванаестогодишњег Вука Дамјановића, који заједно са оцем игра за клуб и брзо напредује. Владимир сина процењује као шахисту „изразито позиционог стила, који мора непрекидно да ради на томе да тактички подржи свој стил”. И уопште, творац Итаке не прихвата осредњост, него искључиво највише амбиције, како у клубу тако и у целокупном нашем шаху:

– Циљ Итаке је да направимо репрезентацију од играча са рејтингом 2.700, која би се борила за медаље. Реално, ми смо далеко од тог циља, јер играчи престану да раде када достигну 2.500. Наш шах тренутно гравитира ка маси недовољно коректних варијаната у отварању, које обезбеђују велике шансе на победу против играча од 2.500, али нису увек добре на ниову 2.700. Велемајстор који би ушао у првих пет на свету померио би ту масу и повукао навише цео наш шах.

Можда неком звучи сањарски, али без сањара и високих циљева нема правих успеха. Зато се Владимир захваљује Александру Црнобрњи и људима који су делили исте снове:

– Саша Црнобрња је живео за шах. Наши погледи су се потпуно поклопили, његово наслеђе је темељ Итаке. Велика подршка клубу је био Ђорђе Калинић. Данас Саша Томашевић има улогу директора, а време које несебично посвећује клубу нам омогућава да функционишемо.

И не само да функционишу, него чувају наду у будућност нашег шаха.