Gde je kraj besmislu?

Profesor Miroljub Jevtić, u svom tekstu „Gde je kraj srpskom mazohizmu”, u „Politici” od 18. septembra, napisa da je Bekim Fehmiju živeo i radio u Beogradu te je prema tome srpski glumac. Ne znam da li se po profesoru to sada odnosi i na, recimo, Ota Toljnaija, koji takođe živi i stvara u Beogradu, Lasla Vegela koji živi i stvara u Novom Sadu, ili je Vladimir Pištalo američki pisac, jer živi i stvara u SAD, David Albahari je svakako kanadski pisac osim, kako kaže profesor, ukoliko neko nije oteo Kanađanima Toronto i dao ga nekom drugom narodu, a „Roman o Londonu” Crnjanskog je verovatno vrhunsko delo engleske književnosti, jer je pisac živeo i pisao ga u Engleskoj.

Što da ne, jer po profesoru Jeftiću postoji samo srpski jezik, dok su svi ostali takođe srpski, ali odbijaju da se tako zovu, iako su ih stvorili „seljaci sa Fruške gore, valjevske Podgorice, Zlatibora, Ivanjice”... Sasvim je jasno da stvaranju tog jezika nisu ni mikronski doprineli Hercegovina, primorje, Crna Gora i brda... Međutim, i to nije dovoljno profesoru koji smatra da svi oni koji se ne osećaju komotno u njegovoj skučenoj nacionalističkoj pećini, kao, na primer, Đorđe Balašević, „nanose štetu” svojim komšijama koje su, naravno, Srbi jer drugih i nema.

Neizbežno je bilo da se profesor dotakne i ćirilice, koja je ugrožena a time, kako kaže, sledeći Miloša Kovačevića, predskazuje nestanak srpskog naroda. Zanimljivo je da se promena pisma, mnogo drastičnija od kohabitacije dva pisma, za koju se zalažu naši razumni ljudi, dogodila dvadesetih godina prošlog veka u Turskoj i da nije izbrisala tursku naciju s lica zemlje, čak joj je donela niz vrhunskih pisaca i filmskih reditelja, pa i jednu Nobelovu nagradu za književnost koju je, uzgred budi rečeno, kod nas dobio Ivo Andrić, pišući na srpskohrvatskom. A i naši susedi Rumuni su u 16. veku ćirilicu zamenili latinicom, pa su, evo već skoro pet vekova ostali i dalje Rumuni.
Aleksandar Todorović