Где је крај бесмислу?

Професор Мирољуб Јевтић, у свом тексту „Где је крај српском мазохизму”, у „Политици” од 18. септембра, написа да је Беким Фехмију живео и радио у Београду те је према томе српски глумац. Не знам да ли се по професору то сада односи и на, рецимо, Ота Тољнаија, који такође живи и ствара у Београду, Ласла Вегела који живи и ствара у Новом Саду, или је Владимир Пиштало амерички писац, јер живи и ствара у САД, Давид Албахари је свакако канадски писац осим, како каже професор, уколико неко није отео Канађанима Торонто и дао га неком другом народу, а „Роман о Лондону” Црњанског је вероватно врхунско дело енглеске књижевности, јер је писац живео и писао га у Енглеској.

Што да не, јер по професору Јефтићу постоји само српски језик, док су сви остали такође српски, али одбијају да се тако зову, иако су их створили „сељаци са Фрушке горе, ваљевске Подгорице, Златибора, Ивањице”... Сасвим је јасно да стварању тог језика нису ни микронски допринели Херцеговина, приморје, Црна Гора и брда... Међутим, и то није довољно професору који сматра да сви они који се не осећају комотно у његовој скученој националистичкој пећини, као, на пример, Ђорђе Балашевић, „наносе штету” својим комшијама које су, наравно, Срби јер других и нема.

Неизбежно је било да се професор дотакне и ћирилице, која је угрожена а тиме, како каже, следећи Милоша Ковачевића, предсказује нестанак српског народа. Занимљиво је да се промена писма, много драстичнија од кохабитације два писма, за коју се залажу наши разумни људи, догодила двадесетих година прошлог века у Турској и да није избрисала турску нацију с лица земље, чак јој је донела низ врхунских писаца и филмских редитеља, па и једну Нобелову награду за књижевност коју је, узгред буди речено, код нас добио Иво Андрић, пишући на српскохрватском. А и наши суседи Румуни су у 16. веку ћирилицу заменили латиницом, па су, ево већ скоро пет векова остали и даље Румуни.
Александар Тодоровић