У Баточини као да је време одавно стало

Два су разлога због којих се ја, који нисам из Баточине, придружујем апелима да се и „одозго” помогне овој заосталој општини. Први је апел проф. др Миодрага Миће Игњатовића, објављен у рубрици Међу нама, а други – књига недавно преминуле књижевнице Миладе Николић „Путевима Србије”.

И ја сам као дечачић избеглица ратне године од 1941. до 1945. провео с родитељима баш у тој малој и од старина познатој варошици на раскрсници путева, окружен дивном шумом Рогот, с познатом Мензуланом, али и повећим конаком кнеза Милоша. Између два светска рата имала је чак и две општине: Баточина Варош и Баточина Село, као и две школе: „варошку” и „сеоску”. Имала је водовод, електричну централу, чак десетак кафана, исто толико, можда и више занатлијских радњи и јаку трговину. За нас децу, иако су биле ратне прилике – прави рај.

Госпођу Миладу, Београђанку, упознао сам преко књижевних сусрета. Тако смо се и дотакли Баточине. Милада, путописац, обишла је многа места у Србији, а зачудила се, још 2007. године (њен путопис „Србија друмовима, пругама, рекама”) како је та стара варошица заостала и забатаљена. Корито Лепенице, која тече готово кроз сам центар, неуређено „као да протиче кроз поља и њиве”, каже књижевница. Некада „јака урбанизована варош” као да се замрзла, а чак је и Нушић у „Путу око света” помиње као јако пијачно-вашарско у место, кнез Милош је у свом овдашњем конаку примао и дипломате, док је Карађорђе за њу ратовао већ у априлу 1804... А скоро да још од 15. века нема путописаца који Баточину не помињу.

То ме је, после толико година, навело да посетим Баточину, донекле и свог детињства. Нажалост, тамо као да је време стало још 1980, када сам је обишао на путу ка Крагујевцу. Штавише, за тих 30–40 година све је уназађено.

Лепеница тече, како написа Милада Николић, као да то није варош већ сеоске утрине, на фабричким халама уместо стакала лепршају најлони, кажу да су чак и велики природни ресурс – мајдане траженог доломита – продали странцима. Наравно, ни помена о спортској хали, базенима… Мртвило. Малобројни стари Баточинци резигнирано кажу: „Немамо ’тамо горе’ никога, а и овде су чак и на челним функцијама били странци и распродали све што се могло да би се скућили по Београду, Крагујевцу.”

Кад се буџет општине од 320 милиона динара подели с потребама 12.000 Баточинаца, то не буде ни 27.000 по глави становника. И то је један од разлога због којих је ова лепа варош међу најнеразвијенијима у Србији. Не служи то на част ни републици ни руководству Баточине.

Бранислав Стијеља,

Нова Пазова