Пољопривреда „Отвореног Балкана”

Када се говори о иницијативи „Отворени Балкан” истичу се, између осталог, најмање две групе значајних предности. Једна је област комуникација и саобраћаја, у којој ће унија најпре постати практично примењива, на задовољство грађана држава западног Балкана. На сличан начин истиче се и област пољопривреде. То наглашава и агилни министар пољопривреде Србије истицањем како неће бити више чекања на границама и како ће се робна размена вишеструко повећати.

У области пољопривреде треба пре свега поћи од постојећег стања и храбро признати да је оно веома слабо. У Европи се Албанија и Северна Македонија узимају као пример опште заосталости пољопривреде – уз Србију која није много омакла. За било какав подухват у вези с унапређењем најважније је реално установити узрок таквог стања. То је на првом месту огромна уситњеност пољопривредних домаћинстава, која имају од једва два или четири хектара обрадиве површине у Албанији до око четири или пет у Србији. За опстанак газдинства у Европи потребна је најмање три до пет већа површина обрадивог земљишта, чак уз услов да се интензивније користи (поврће, воће, виногради...). У све три државе једва би трећина постојећих власника домаћинстава могла да опстане уз примену савремених технологија, опреме, начина гајења стоке итд.

Други узрок је недопустиво низак удео вредности сточарске производње с прерадом производа у укупној вредности пољопривреде. Код најбољих држава тај удео износи најмање 60 или чак више од 70 процената. У Србији је једва 30 одсто, а у друге две државе је вероватно сличне вредности. Готово уништено сточарство значи огроман пад броја радних места, пад квалитета земљишта, док индустрија прераде скоро да не постоји. У све три државе основу унапређења мораће да чини повећање обима и квалитета у сточарству уз пратећи повраћај индустрије прераде сточарских производа. За тако сложен задатак, најкраће речено, ослонац треба тражити у стручном образовању и сталној размени искустава не само млађих власника домаћинстава, већ и одговарајуће стручне саветодавне службе.

У процени постојећег лошег стања пољопривреде све три државе, а поготово у сагледавању начина и услова реалног унапређења, од Србије се очекује водећа улога. Поред већих површина обрадивог земљишта, Србија има и признатије школовање за потребе пољопривреде. Наша земља би морала да се што пре једноставно наметне преузимањем обавеза око детаљнијег сагледавања услова и начина реалног унапређења пољопривреде све три државе. У пољопривреди Албаније и Северне Македоније треба очекивати много веће усмерење ка обимнијој производи поврћа, воћа, винограда, док би се у Србији у принципу то односило на сточарство и прераду. У погледу сточарства за све три државе основни услов би морала да буде минимална почетна норма од пола условног грла по хектару обрадиве површине с циљем да буде двоструко већа. Постизање „крајњег циља” морало би се ограничити на десетак година.

У области сточарства водећи су говедарство и свињарство, односно производња млека и меса, где би Србија морала да водећа. Код гајења оваца и коза Албанија и Северна Македонија већ имају добру традицију и искуство, па их треба и даље унапређивати. За процену резултата најбољи начин је упоређење с резултатима које већ постижу угледне државе Европе. Ти резултати могли би да буду и циљ држава „Отвореног Балкана” за идућих пет година. После пет година ове три државе мораће да буду оспособљене и за све већу конкуренцију, пре свега у погледу трошкова. Све одговорне институције, почев од владе и министарстава, морају да стварају навике да исказују резултате тако да се зна колико се чега произведе не само по хектару, већ и становнику. Треба већ одмах мислити и на све строже услове у производњи хране. То се не односи само на испуњавање минималних услова квалитета, већ све више на органску производњу, која у пракси у ЕУ заузима двадесетак одсто, а у плановима и више од 60 или 70 процената.

Код било каквих већих захвата и обавеза најтежи је први корак. У случају пољопривреде, као једне од најсложенијих грана привреде, Србија би морала да што пре истакне себе, макар неким почетним обавезама. То не би смело да буде повезано с органима власти или политичким решењима, већ искључиво реално привредно. За препоруку је да се већ за почетак формира заједничка институција у виду коморе за област пољопривреде земаља „Отвореног Балкана”. Непосредно после тога, без обзира на обимност и сложеност, треба планирати пројекцију развоја с условима који тај развој омогућавају. У том погледу можда би Северна Македонија могла да преузме почетну задуженост, између осталог и ради лакшег споразумевања.

Проф. др Милан Ст. Тошић,

Београд