Luksuzni bunker na kraju sveta

U svetu čija je osovina poretka, Zapad, počela gristi sopstveni stomak, u sistemu kojem su bregzit i uspon Donalda Trampa bili tek prvi simptomi rastakanja, Novi Zeland ima sve što se može poželeti za čekanje konačnog sloma. Kako su za svetske medije objasnili kupci nekretnina i njihovi agenti, Novi Zeland je mala, samoodrživa zajednica sa zakonskim i pravosudnim sistemom utemeljenim u anglosaksonskom pravu. Udaljen je 18.000 kilometara od Londona i 23 sata vožnje avionom od Njujorka, ali se u njegovim supermarketima mogu naći svi delikatesi za rafinirana nepca. Uz sve to, ova zemlja je, kažu oni, prelepa. Ono što ne spominju, mada je blisko pameti da ih to takođe privlači, jeste i da je Novi Zeland poreski raj, utočište i za njihov novac od sudnjeg dana koji bi dočekao u šakama poreznika u domovini.

Sa komplimentima, ovi su novi žitelji na Novi Zeland doneli i novac za poneku investiciju, ali nedovoljno da bi otplatili gubitke koji im se stavljaju na teret. Njihova kupovina imanja se smatra barem jednim od uzroka za drastičan skok vrednosti lokalnih nekretnina, zbog kojeg novozelandsko tržište ima najnepristupačnije cene stanovanja na celom svetu.

Za kuće u delovima zemlje koji su strani bogataši najviše nastanili plaća se gotovo dvostruko više nego pre deset godina, dok su u ostatku države cene veće za oko 60 procenata u proseku, javio je Bi-Bi-Si. Broj onih koji poseduju vlastiti dom opao je na 63 odsto, što je najniže od 1951. godine, prenela je Al Džazira. Prema podacima koje je sakupio „Gardijan”, samo četvrtina odraslih na Novom Zelandu ima svoju kuću, dok je takvih 1991. godine bilo 50 procenata.

Za to vreme broj beskućnika je rastao, tako da ih je sada otprilike jedan na stotinu državljana. Sve više Novozelanđana, neretko celih porodica, i to onih u kojima i majka i otac rade, primorano je da živi u automobilima, brodskim kontejnerima, šatorima ili garažama. I iznajmljivanje tih nužnih smeštaja naplaćuje im se prilično. Mnoge porodice se, izveštavao je „Gardijan u prvom jeku stambene krize, pre dve godine, neprekidno sele ka sve jeftinijim krajevima zemlje, što ih dodatno lišava zdravstvene nege i socijalnog staranja, redovnog posla i školovanja.

Kako je to opisano u Ministarstvu finansija, Novozelanđani su postali podstanari u sopstvenoj zemlji. Vladi pod vođstvom Džasinde Ardern to je bio razlog da zabrani prodaju kuća strancima, uz izvesne izuzetke. Dozvoljeno im je da kupuju nove kuće, čime se vlasti nadaju da će podstaći ulaganja u tržište nekretnina i dovesti do veće ponude, pa time i nižih cena. Takođe, i nove i stare kuće mogu kupovati državljani Singapura i Australije, s kojima Novi Zeland ima ugovore o slobodnoj trgovini. Sve bi ovo imalo više smisla da nije lako postati državljanin Novog Zelanda ako imate mnogo novca i spremni ste da ga odvojite za investiciju dovoljno veliku da vam obezbedi pasoš, nakon čega možete kupovati kakvu god nekretninu u ovoj državi želite.

Osim najezde bogataša, za nagli rast cena kuća na Novom Zelandu odgovorni su, kako procenjuju analitičari, i niske kamatne stope, slaba ponuda nekretnina i dolazak mnogih siromašnih migranata, oni što beže od lokalnih smakova koji su već zadesili njihove domovine. S obzirom na te faktore, koje ova zabrana ne može promeniti, glavna opoziciona snaga, desničarska Nacionalna stranka, optužuje vladu da je njena mera protiv stranaca nesvrshishodna i ksenofobna. Levo nagnuta vlast uzvraća da bi sve bilo drugačije da Nacionalna stranka tokom svog šestogodišnjeg mandata na čelu države nije dozvolila gotovo šestostruki skok procenta stranaca koji su kupili nekretnine u Novom Zelandu.

Uz sve njihove prepirke, funkcioneri ove dve stranke verovatno će imati gde da se sklone ako izbije opšti haos. Mnogi drugi Novozelanđani ostaju ubeđeni da su u apsurdnoj poziciji nekoga ko je u atomskom skloništu rođen i u njemu proveo ceo život, ali ga, upravo kada se najzad očekuje nuklearna eksplozija, izbacuju da bi oslobodio mesta onima s više novca.