Rijaliti Srbija

Ali, ako Rističević i vojvoda pripadaju strankama takozvanih populista, od ravničarskog liberala Nenada Čanaka bi se očekivalo da odoli magnetskoj privlačnosti rijaliti formata. Čanak se kasnije vadio kako je to bio njegov psihološki eksperiment. Navodno, ušao je u orvelovsku pećinu kako bi raskrinkao to blato. O honoraru se nije ispovedao ni drvetu, ni medijima, a naročito ne biračima. Ko će poverovati da je partizan Čanak boravio u „Velikom bratu” kao ilegalac građanske Srbije u borbi protiv banalnosti i prostakluka?

Otuda je i pozivanje na ustanak protiv rijalitija koji je pokrenuo Vladan Vukosavljević unapred osuđen na propast. Uzgred, Vukosavljević je ministar kulture i informisanja, ali je ubrzo mogao da se uveri kome je ta funkcija upisana na sajtu Vlade Srbije, a ko je zaista i obavlja. Ako je i pretpostavljao da je to vlasnik Pinka Željko Mitrović, sve sumnje u to otklonila je premijerka Ana Brnabić. Stala je otvoreno na Željkovu stranu, dok su ostali članovi kabineta mudro ćutali. Da li su bili zauzeti slušanjem „Transcedentalnih etida” Franca Lista ili gledanjem „Zadruge 2” ili „Parova”?

Iako je Mitrović u jednom od svojih pisama uspostavio dijagnozu Vukosavljeviću bez magnetne rezonance, ispisujući da je dobio izliv opere u mozak, teško je poverovati da ministar nije znao da ulazi u borbu s istinskim emiterom koji ne zrači samo medijsku, već i političku moć. Ako je Vukosavljević saznao da će se njegov dugi marš kroz institucije završiti u rekonstrukciji vlade koja se odužila kao revolucija koja teče, onda je veći igrač nego što se mislilo. Ne zbog toga što se u polemici sa Željkom držao kao Bukovski protiv Markiza de Sada, dakle junački, već zbog toga što će, ako više ne bude ministar, moći da kaže da ga je smenio neko moćniji od premijerke. Ne mislim na Aleksandra Vučića, nego na Željka Mitrovića.

Međutim, ako je Vukosavljević u elitističku pobunu krenuo iz uverenja, onda su ga emocije koje su ga ponele pretvorile u solidnog kandidata za rijaliti zvezdu. Kakav apsurd! Ako Željko u razmeni žestokih rafalnih uvreda sa svojim protivnicima uživa i to ne krije, Vukosavljević se našao na nepoznatoj teritoriji, te nije odoleo da se u svojim opisima ponašanja vlasnika Pinka spusti na nadmorsku visinu gazde najgledanije komercijalne televizije. Šta nije shvatio Vukosavljević? Da je ono što smatra kaljugom zapravo đakuzi za Željka Mitrovića.

Ali, medijski magnat je u pravu kada, iz te divne vode, poručuje da živimo u demokratskoj liberalnoj epohi koja nije savršena, ali ima svoja pravila.

Po tim pravilima, narod je, na Vukosavljevićevu i na našu žalost, taj koji vrši izbor svega, pa i televizijskog programa.

Šta je hteo da, između redova, poruči Željko? Tražili ste liberalnu demokratiju, dobili ste Lunu Đogani! U doba diktature, gledali smo „Opstanak”, crtaće, Dragana Babića i „Kino oko”, „Obraz uz obraz”, s Milenom Dravić i Draganom Nikolićem. Komercijalne televizije su bile zabranjene, pa su zli cenzori puštali filmske maratone. Od Bergmana, do Hajrudina Krvavca.

Na drugoj strani sveta, velika rijaliti zvezda na televiziji En-Bi-Si bio je magnat koji je uživao da pred kamerama otpušta mlade japijevce. Rijaliti „Šegrt” slavio je brutalnost kapitalizma. Američki gledaoci koji nisu podnosili slavljenje pohlepe kao ideologije globalizma, pratili su porodicu Kardašijan. Danas je zvezda i voditelj „Šegrta” predsednik SAD – Donald Tramp.

Korporacijska globalna hidra koju predvodi elita supermilijardera i njihovih političkih trbuhozboraca smislila je kako da se nosioci demokratskih procesa, dakle građani, pomire sa sudbom kletom. Skrenuli su im pogled sa stvarnosti, stvarajući opsenu. Otupljenih čula, prikovani uz televizore i internet, počeli su da žive živote čudaka zarobljenih u kavezima, koji po unapred smišljenim scenarijima, podstiču animalne instinkte: svađe, tuče, seks, prevaru. Nije li, uostalom, rijalitije u Srbiju uvela urbana, nekada andergraund TV B92, a potom su u razradu krenule ostale komercijalne televizije. Dok su gledali „Velikog brata”, na mala vrata su prošle privatizacije, zelenaške kamate stranih banaka i utvrđivanje položaja tranzicionih pobednika kao nove elite. Nije ovde reč o televizijskom, već ideološkom formatu.

Puštao bi Željko sve Betovenove simfonije do jutra, naročito ako bi dirigovao Palma, ali sistem vrednosti i gledanosti već je uspostavljen. Mada ideja s Palmom, koji umesto bejzbol palice drži dirigentsku, nije loša.

Kome se ne sviđa, neka nauči da koristi daljinski.