Novi život bioskopa

INTERVJU DARKO BAJIĆ

Darko Bajić, reditelj TV serija „Sivi dom” i „Zaboravljeni” i filmova „Direktan prenos”, „Početni udarac”, „Crni bombarder”, „Balkanska pravila” i „Rat uživo”, minulih meseci vrlo je aktivan i u prikazivačkoj delatnosti. Za potrebe novog filma „Na lepom plavom Dunavu”, ali i novih srpskih filmskih dela, renovirao je bioskop „Balkan” i ponovo otvorio vrata ovog hrama pokretnih slika.

U poslednjem filmu, prema scenariju Nebojše Romčevića, crnohumornoj priči o sučeljavanju Istoka i Zapada, Bajić svoje junake vodi na neobično krstarenje Dunavom od Beča do Beograda...

Komunikacija je osnovna tema Vašeg filma, odnosno njeno odsustvo među ljudima, između nas i Evrope ali i Istoka i Zapada?

Komunikacija postoji, ali smo njene najljudskije oblike zaboravili: komunikaciju različitog mišljenja, iskustva,posebnosti, identiteta i iskrenih emocija, oduševljenje novim susretima i poznanstvima, oslobađanja i traganja za provokacijom koja će nas promeniti i u nama pokrenuti nove ideje. Dakle, komunikacija „uživo” i susreti koji bude život, moć, inteligenciju i duboko u nama ostavljaju slike događaja. Film „Na lepom plavom Dunavu” upravo govori o susretima koji kod gledaoca izazivaju interesovanje ili šok. Mediji, nova tehnologija i globalna komunikacija nametnuli su nam brzo mehaničko prihvatanje i razumevanje, a naše specifičnosti, individualnosti i mišljenja ne interesuju nikoga, pa ni nas same. Prestajemo da osećamo potrebu za komuniciranjem, nestaje želja za govorom. Cenzurišemo sami sebe. Usamljeni smo, ćutimo i prihvatamo nametnute misli i tako se izrežiranepolitičke slike događaja nameću kao jedina stvarnost u našim životima.

Ali u Vašem filmu ne izbegavate da govorite o politici i kritikujete politiku Evrope?

Osećam se slobodan u izražavanju svog mišljenja, samo zato sam i producent. Ako ste slobodni, onda analizirate život oko sebe i pokušavate da ga odgonetnete, ali ne namećete svoje mišljenje. Dobar reditelj je bučni svedok vremena. U filmu „Na lepom plavom Dunavu”, putnici i posada broda različitih nacionalnosti komuniciraju na engleskom jeziku, ali se ne razumeju, a nerazumevanje dovodi do etiketiranja ljudi, naroda i klasa. Moć bogatih oličava se u poniženju siromašnih.

Kako se odbraniti od nerazumevanja?

Film i bioskop izgledaju danas kao požutele razglednice iz prošlosti. Zato novi-stari bioskop „Balkan” predstavlja poslednji ili prvi bastion odbrane od usamljenosti, nemuštog jezika kiča i zabave koja jede naše slobodno vreme. Ugasite televizore i dođite u bioskop. Srešćete ljude koji odobravaju ili negoduju, čućete njihove reakcije, osetiti njihove emocije, smejaćete se i nećete biti usamljeni, mislićete i podelićete to sa drugima.

Koje emocije su Vas naterale da ponovo otvorite vrata bioskopa „Balkan”?

Srpski film trenutno samo preživljava. Pomoć koju država pruža svodi se na moralnu podršku davljeniku, za razliku od fondova država u okruženju koji dobijaju petostruko veća sredstva i veliku podršku za strane festivale. Kažu: neka se sami promovišu po svetu, a ako uspeju onda su naši. Televizija filmu naplaćuje reklame kao i najbogatijim firmama u zemlji, ili sva prava na film uzme zauvek. Porez nas ne štiti, ne oslobađa one koji ulažu u kulturu. U bioskopima se prikazuju domaći filmovi samo za vreme kratkih pauza od američkih filmova, a nekažnjena piraterija je na svakom ćošku. Imamo nerešena autorska prava i još uvek smo bez zakona o kinematografiji. Kad sve zveri rastrgnu producenta ili gladijatora u areni, njemu ostaje slava i zarada od 10 odsto i dugogodišnji ponižavajući put do novog projekta. Kada je o bioskopu „Balkan” reč, nema emocija. To je pokušaj koji neće uspeti bez podrške gledalaca i njihove ljubavi prema domaćem filmu. Ideja je da „Balkan” bude sigurna kuća za film drugačiji od fastfood filmova koji ne zaslužuju da ostanu u našem sećanju.

„Balkan” će biti mesto i za umetničke i dokumentarne filmove, pa čak i studentske radove...

Očekuju nas ciklusi srpskog filma, filmova Bate Stojkovića, istaknutih srpskih reditelja, novog francuskog i grčkog filma, termin za nove evropske i studentske filmove, kao i programska akcija „Film koji bi voleli ponovo da vidite u bioskopu”.

Da li će bioskop preživeti?

Siguran sam da hoće. Trenutno u celom svetu postoji kriza bioskopa.

Elektronska kamera pokušava da kopira filmsku. Kućni bioskop postaje bioskop, a autori prave filmove sa namerom da gledaoci svojim reakcijama u bioskopu obogate svoje iskustvo, kroz činzajedničkog gledanja i međusobnu komunikaciju. Tehnologija će napredovati, bioskopi će brže dobijati digitalne kopije filmova, a to će dovesti do brže direktne razmene i novih filmova bez posrednika. Znači, gledaćemo film u bioskopu u našem gradu u isto vreme kada i svi u svetu. To će biti novi život bioskopa. Taj trenutak naša kinematografija mora dočekati spremno i to može biti šansa za promociju našeg filma u svetu. Zato očekujem da ministarstva kulture, prosvete i sekretarijata za kulturu gradova u Srbiji podrže akciju „Povratak u bioskop”, kao što su to učinile mnoge evropske zemlje.

Ovoj nadi učite i Vaše studente na FDU u Beogradu?

Moja misija je da talentovanim studentima dam energiju i oslobodim ih straha od režije igranog filma. Predavanja su usmerena ka izučavanju iskustva žanra, stila i potrazi za individualnošću autorskog stila. Ponosan sam na moje studente, njihovu hrabrost i optimizam, iako svoje prve korake čine u kinematografiji koja je ostala bez tehničke baze, kontinuirane produkcije i bioskopa.