Нови живот биоскопа

ИНТЕРВЈУ ДАРКО БАЈИЋ

Дарко Бајић, редитељ ТВ серија „Сиви дом” и „Заборављени” и филмова „Директан пренос”, „Почетни ударац”, „Црни бомбардер”, „Балканска правила” и „Рат уживо”, минулих месеци врло је активан и у приказивачкој делатности. За потребе новог филма „На лепом плавом Дунаву”, али и нових српских филмских дела, реновирао је биоскоп „Балкан” и поново отворио врата овог храма покретних слика.

У последњем филму, према сценарију Небојше Ромчевића, црнохуморној причи о сучељавању Истока и Запада, Бајић своје јунаке води на необично крстарење Дунавом од Беча до Београда...

Комуникација је основна тема Вашег филма, односно њено одсуство међу људима, између нас и Европе али и Истока и Запада?

Комуникација постоји, али смо њене најљудскије облике заборавили: комуникацију различитог мишљења, искуства,посебности, идентитета и искрених емоција, одушевљење новим сусретима и познанствима, ослобађања и трагања за провокацијом која ће нас променити и у нама покренути нове идеје. Дакле, комуникација „уживо” и сусрети који буде живот, моћ, интелигенцију и дубоко у нама остављају слике догађаја. Филм „На лепом плавом Дунаву” управо говори о сусретима који код гледаоца изазивају интересовање или шок. Медији, нова технологија и глобална комуникација наметнули су нам брзо механичко прихватање и разумевање, а наше специфичности, индивидуалности и мишљења не интересују никога, па ни нас саме. Престајемо да осећамо потребу за комуницирањем, нестаје жеља за говором. Цензуришемо сами себе. Усамљени смо, ћутимо и прихватамо наметнуте мисли и тако се изрежиранеполитичке слике догађаја намећу као једина стварност у нашим животима.

Али у Вашем филму не избегавате да говорите о политици и критикујете политику Европе?

Осећам се слободан у изражавању свог мишљења, само зато сам и продуцент. Ако сте слободни, онда анализирате живот око себе и покушавате да га одгонетнете, али не намећете своје мишљење. Добар редитељ је бучни сведок времена. У филму „На лепом плавом Дунаву”, путници и посада брода различитих националности комуницирају на енглеском језику, али се не разумеју, а неразумевање доводи до етикетирања људи, народа и класа. Моћ богатих оличава се у понижењу сиромашних.

Како се одбранити од неразумевања?

Филм и биоскоп изгледају данас као пожутеле разгледнице из прошлости. Зато нови-стари биоскоп „Балкан” представља последњи или први бастион одбране од усамљености, немуштог језика кича и забаве која једе наше слободно време. Угасите телевизоре и дођите у биоскоп. Срешћете људе који одобравају или негодују, чућете њихове реакције, осетити њихове емоције, смејаћете се и нећете бити усамљени, мислићете и поделићете то са другима.

Које емоције су Вас натерале да поново отворите врата биоскопа „Балкан”?

Српски филм тренутно само преживљава. Помоћ коју држава пружа своди се на моралну подршку дављенику, за разлику од фондова држава у окружењу који добијају петоструко већа средства и велику подршку за стране фестивале. Кажу: нека се сами промовишу по свету, а ако успеју онда су наши. Телевизија филму наплаћује рекламе као и најбогатијим фирмама у земљи, или сва права на филм узме заувек. Порез нас не штити, не ослобађа оне који улажу у културу. У биоскопима се приказују домаћи филмови само за време кратких пауза од америчких филмова, а некажњена пиратерија је на сваком ћошку. Имамо нерешена ауторска права и још увек смо без закона о кинематографији. Кад све звери растргну продуцента или гладијатора у арени, њему остаје слава и зарада од 10 одсто и дугогодишњи понижавајући пут до новог пројекта. Када је о биоскопу „Балкан” реч, нема емоција. То је покушај који неће успети без подршке гледалаца и њихове љубави према домаћем филму. Идеја је да „Балкан” буде сигурна кућа за филм другачији од fastfood филмова који не заслужују да остану у нашем сећању.

„Балкан” ће бити место и за уметничке и документарне филмове, па чак и студентске радове...

Очекују нас циклуси српског филма, филмова Бате Стојковића, истакнутих српских редитеља, новог француског и грчког филма, термин за нове европске и студентске филмове, као и програмска акција „Филм који би волели поново да видите у биоскопу”.

Да ли ће биоскоп преживети?

Сигуран сам да хоће. Тренутно у целом свету постоји криза биоскопа.

Електронска камера покушава да копира филмску. Кућни биоскоп постаје биоскоп, а аутори праве филмове са намером да гледаоци својим реакцијама у биоскопу обогате своје искуство, кроз чинзаједничког гледања и међусобну комуникацију. Технологија ће напредовати, биоскопи ће брже добијати дигиталне копије филмова, а то ће довести до брже директне размене и нових филмова без посредника. Значи, гледаћемо филм у биоскопу у нашем граду у исто време када и сви у свету. То ће бити нови живот биоскопа. Тај тренутак наша кинематографија мора дочекати спремно и то може бити шанса за промоцију нашег филма у свету. Зато очекујем да министарства културе, просвете и секретаријата за културу градова у Србији подрже акцију „Повратак у биоскоп”, као што су то учиниле многе европске земље.

Овој нади учите и Ваше студенте на ФДУ у Београду?

Моја мисија је да талентованим студентима дам енергију и ослободим их страха од режије играног филма. Предавања су усмерена ка изучавању искуства жанра, стила и потрази за индивидуалношћу ауторског стила. Поносан сам на моје студенте, њихову храброст и оптимизам, иако своје прве кораке чине у кинематографији која је остала без техничке базе, континуиране продукције и биоскопа.