Moji utisci o Aznavuru

Odlaskom velikog Šarla Aznavura završeno je doba francuske šansone. Ostaje više od 1.200 njegovih pesama, od kojih će svako pronaći svojih omiljenih desetak koje su obeležile različite faze u životu svakog poštovaoca. Moj duboki lični utisak, koji opisujem s dosta emocija, jeste sećanje na izuzetno skromnog, smernog i nenametljivog čoveka, koji u trenutku izlaska na scenu postaje dominantan, posvećen svom delu i predan publici.

Nemam dovoljno godina da bih pisao o koncertima u čuvenoj pariskoj Olimpiji, o kojima sam slušao i kasnije gledao video-zapise, ali iz svoje „pariske faze” ne mogu da zaboravim seriju koncerata u Kongresnoj dvorani na Port Majou koja se ponavljala godinama, a ja sam imao sreću da početkom devedesetih kao gimnazijalac prisustvujem toj neverovatnoj komunikaciji s publikom i razmeni emocija. Ne mogu a da ne primetim da je i publika tada bila drugačija: imala je muzički ukus, različit od današnjeg. Na sceni beskrajno šarmantan, duhovit i posvećen muzici, umeo je da zadivi parisku publiku, koja je s njim pevala satima. Negde, početkom devedesetih, gošća na jednoj seriji koncerata u Kongresnoj dvorani bila mu je Liza Mineli, koja je neskriveno pokazivala divljenje prema velikanu.

Drugi duboki utisak nosim s promocije jednog od njegovih albuma leta 2003. godine u prodavnica ploča na obali Sene, u bulevaru Sen Mišel koji vole mladi Parižani. Aznavur se rado odazvao pozivu pola sata pre početka promocije uredno je stajao na trotoaru velikog, prometnog bulevara i posmatrao užurbane, uglavnom mlade Parižane kako hrle ka velikim staklenim vratima prodavnice, žureći na promociju, a da nisu ni primetili odmerenog, skromnog i veoma strpljivog Šarla Aznavura. Iz prikrajka sam pratio razvoj ovog neverovatnog dokumentarca. Bez obezbeđenja i trunke pretencioznosti, veliki Aznavur proveo je nekoliko sati u spontanom razgovoru sa svojim poštovaocima…

Imam dovoljno godina da s nostalgijom pamtim („Avec un brin de nostalgie”… naslov sa Aznavurovog albuma snimljenog 2015. „Encores”), a sada sa posebnom setom, sećam se Monmartra iz Aznavurove pesme „La Bohème. Neponovljiv, originalan, neumoran, do poslednjeg dana je radio, a spremao je i album s novim pesmama. Bio je jedinstven, autentičan i neuporediv s bilo kojim od velikana.

Dr Mirjan M. Nadrljanski,  Novi Sad