Моји утисци о Азнавуру

Одласком великог Шарла Азнавура завршено је доба француске шансоне. Остаје више од 1.200 његових песама, од којих ће свако пронаћи својих омиљених десетак које су обележиле различите фазе у животу сваког поштоваоца. Мој дубоки лични утисак, који описујем с доста емоција, јесте сећање на изузетно скромног, смерног и ненаметљивог човека, који у тренутку изласка на сцену постаје доминантан, посвећен свом делу и предан публици.

Немам довољно година да бих писао о концертима у чувеној париској Олимпији, о којима сам слушао и касније гледао видео-записе, али из своје „париске фазе” не могу да заборавим серију концерата у Конгресној дворани на Порт Мајоу која се понављала годинама, а ја сам имао срећу да почетком деведесетих као гимназијалац присуствујем тој невероватној комуникацији с публиком и размени емоција. Не могу а да не приметим да је и публика тада била другачија: имала је музички укус, различит од данашњег. На сцени бескрајно шармантан, духовит и посвећен музици, умео је да задиви париску публику, која је с њим певала сатима. Негде, почетком деведесетих, гошћа на једној серији концерата у Конгресној дворани била му је Лиза Минели, која је нескривено показивала дивљење према великану.

Други дубоки утисак носим с промоције једног од његових албума лета 2003. године у продавница плоча на обали Сене, у булевару Сен Мишел који воле млади Парижани. Азнавур се радо одазвао позиву пола сата пре почетка промоције уредно је стајао на тротоару великог, прометног булевара и посматрао ужурбане, углавном младе Парижане како хрле ка великим стакленим вратима продавнице, журећи на промоцију, а да нису ни приметили одмереног, скромног и веома стрпљивог Шарла Азнавура. Из прикрајка сам пратио развој овог невероватног документарца. Без обезбеђења и трунке претенциозности, велики Азнавур провео је неколико сати у спонтаном разговору са својим поштоваоцима…

Имам довољно година да с носталгијом памтим („Avec un brin de nostalgie”… наслов са Азнавуровог албума снимљеног 2015. „Encores”), а сада са посебном сетом, сећам се Монмартра из Азнавурове песме „La Bohème. Непоновљив, оригиналан, неуморан, до последњег дана је радио, а спремао је и албум с новим песмама. Био је јединствен, аутентичан и неупоредив с било којим од великана.

Др Мирјан М. Надрљански,  Нови Сад