Ovo nije narod lakrdijaša i psovača

Ne znam da li je moje pismo, koje je „Politika” ljubazno objavila 7. 9. ove godine, pod naslovom „Da li je narod tražio ’Velikog brata’” iko od aktera polemike oko rijalitija pročitao, ali nekako je sve krenulo čudnom koincidencijom baš od njegovog objavljivanja.

Prvi put je neko, ministar kulture, a ko ima realne poluge vlasti i moć odlučivanja, zasekao „tešku ranu” Srbije, koja preti da svoje gangrenozno tkivo raširi po načetom organizmu koji se zove – Srbija. I baš je tu naleteo na zid – i to iz svojih redova!

Čak su se, kao vrhunac apsurda, oglasili i ministri policije i odbrane, koji sa pričom nemaju baš nikakve veze, osim što bi, da je pravde i prava, ministar policije već izdao nalog za hapšenje nekih aktera rijalitija. Ali, sve te izjave, branjenje neodbranjivog, dokazuju da je zaglupljivanje građana – nazovimo stvari pravim imenom, konačno sistemski projekat, od koga nema odstupanja, nevezano koja je vlast u pitanju. Rijaliti programi, kakvi su sada aktuelni, naš su jedinstven „doprinos” svetu.

Cinizam branitelja rijalitija, koji se ogleda u rečima da niko ne može braniti privatnoj televiziji da emituje šta hoće, nije za komentarisanje, ali bih ipak da ih upitam da li bi tako reagovali ako bi se na tim televizijama oglasio neko sa pozivom na obaranje vlasti, sa otvorenim rasističkim porukama i slično?

Da li bi se i tada pozivali na slobodu uređivanja programa? Ili je jedino što je dozvoljeno zaglupljivanje građana? Pomenuću, ponovo, i tabloidne novine koje se „hrane” rijalitima i praćenjem života njihovih učesnika.

Dragan Bošković,
Kaluđerica