Ово није народ лакрдијаша и псовача

Не знам да ли је моје писмо, које је „Политика” љубазно објавила 7. 9. ове године, под насловом „Да ли је народ тражио ’Великог брата’” ико од актера полемике око ријалитија прочитао, али некако је све кренуло чудном коинциденцијом баш од његовог објављивања.

Први пут је неко, министар културе, а ко има реалне полуге власти и моћ одлучивања, засекао „тешку рану” Србије, која прети да своје гангренозно ткиво рашири по начетом организму који се зове – Србија. И баш је ту налетео на зид – и то из својих редова!

Чак су се, као врхунац апсурда, огласили и министри полиције и одбране, који са причом немају баш никакве везе, осим што би, да је правде и права, министар полиције већ издао налог за хапшење неких актера ријалитија. Али, све те изјаве, брањење неодбрањивог, доказују да је заглупљивање грађана – назовимо ствари правим именом, коначно системски пројекат, од кога нема одступања, невезано која је власт у питању. Ријалити програми, какви су сада актуелни, наш су јединствен „допринос” свету.

Цинизам бранитеља ријалитија, који се огледа у речима да нико не може бранити приватној телевизији да емитује шта хоће, није за коментарисање, али бих ипак да их упитам да ли би тако реаговали ако би се на тим телевизијама огласио неко са позивом на обарање власти, са отвореним расистичким порукама и слично?

Да ли би се и тада позивали на слободу уређивања програма? Или је једино што је дозвољено заглупљивање грађана? Поменућу, поново, и таблоидне новине које се „хране” ријалитима и праћењем живота њихових учесника.

Драган Бошковић,
Калуђерица