Akademci ne traže centralno grejanje, ali hoće internet

„Tražim garsonjeru na Novom Beogradu, do 180 evra sa troškovima”, „Potrebna soba u Zemunu, cena do 120 evra ili cimerka za zajedničko pronalaženje stana”, „Izdaje se garsonjera u blizini Vukovog spomenika. Kirija 150 evra”… Ovo su samo neke od objava koje su prethodnih dana preplavile jednu od bezbroj Fejsbuk stranica na kojima se okupljaju studenti u potrazi za smeštajem. Akademska godina je nedavno počela, a brucoši iz unutrašnjosti koji nisu „upali” u dom, a „ispucali” su dane gostoprimstva kod rođaka, sada su ozbiljno prionuli na potragu za stanom u kome će provesti bar prvu godinu studija. A ako se sa cifrom od 1.200, koliko je brucoša koji su ostvarili dom, uporedi podatak da je za upis na fakultete Univerziteta u Beogradu konkurisalo oko 18.000 svršenih maturanata, takvih je zapravo najveći broj među novopečenim akademcima.

Za razliku od kolega koji su imali sreće da se školuju na teret budžeta i da se nađu iznad famozne crte na rang listi za smeštaj u nekom od domova, oni će uz novac za samo stanovanje morati da izdvoje i popriličnu sumu za račune. Jer mesečna „prepiska” sa „Infostanom”, EPS-om, kablovskim i internet operaterima za po nekoliko hiljada uvećava iznos za plaćanje privatnog smeštaja.

I dok će studenti koji budu stanovali u privatnom smeštaju i te kako morati da vode računa da gase sijalice za sobom ili da skrate vreme koje provode pod tušem, domci će se, po cenama od najviše 2.200 dinara za krevet zavisno od kategorije sobe, baškariti uz besplatnu struju i vodu. Na raspolaganju akademcima smeštenim u okviru Ustanove „Studentski centar Beograd” su i čitaonice, prostorije za zajednički boravak, prodavnice, vešernice, neretko i teretane, ali i studentski restorani u kojima će doručak platiti 40 dinara, ručak 72, a večeru 59.

Foto D. Jevremović

U privatnom smeštaju, trošak za ishranu samo je još jedan u nizu izdataka koji će isprazniti džepove roditelja studenata koji ionako već imaju dovoljno izdataka.

Ali, za one koji nisu imali sreće na raspodeli za budžetska mesta postoji i „utešna nagrada”. Krajem oktobra ili početkom novembra će, objašnjava Dragan Dondur, rukovodilac službe za raspodelu studentskih mesta, biti otvoren i konkurs za sobe po ekonomskim cenama, koje se kreću od 7.000 do 10.000 dinara mesečno. Varijanta jeste dosta skuplja nego kad je reč o budžetskim mestima kojima država nagrađuje najbolje akademce, ali svakako je reč o povoljnijoj opciji od iznajmljivanja stana, gde je kirija samo jedna kockica u mozaiku izdataka.

– Prednost prilikom konkurisanja imaju studenti na budžetu i oni se prvi rangiraju. Mogućnost da ostvare pravo na dom po ekonomskoj ceni imaju i akademci koji su na samofinansiranju, a od pre nekoliko godina i studenti privatnih fakulteta – objašnjava Dondur.

A ako to ne „upali”, brucošima ostaje surfovanje po internetu, iščitavanje poslednjih strana u novinama, ili obilazak bandera u potrazi za lecima sa informacijama o stanovima koji se izdaju.

Foto D. Jevremović 

I letimičan pogled u oglase otkriva da je ponuda manjih stanova oskudna. Kao i do sada, najskuplji kvadrati za iznajmljivanje su u Novom Beogradu i na Vračaru, gde se mogu rentati i luksuznije nekretnine koje su obično ispod studentskog radara. Tako, na primer, za stan od 45 kvadrata u Novom Beogradu vlasnik traži 450 evra mesečno. Kod Vuka za iznajmljivanje 30 kvadrata potrebno je 250 evra, u Jajincima za 50 kvadrata traže 100 evra, a na Vračaru za 48 kvadrata 280 evra.

– Studenti se danas udružuju i njih dvoje-troje iznajme stan što im se više isplati jer tako smanjuju troškove ne samo kirije nego i računa za komunalije. To pre desetak godina nije bio trend. Ranije je takođe bilo nezamislivo da se uzimaju stanovi bez centralnog grejanja, a danas najpre odu oni koji nemaju radijatore. Pre je i fiksni telefon bio važna stavka, sada više nije nego je internet – kaže Srđan Lončarević, vlasnik agencije za nekretnine „Slavija rent”, i dodaje da deca iz unutrašnjosti često zahtevaju od vlasnika stanova da otkažu telefon jer neće da plaćaju pretplatu.

Stanovi se traže u oktobru, a prema Lončarevićevim rečima otkazuju u junu jer zakupci studenti i ne žele da pregovaraju sa vlasnicima o tome da u toku leta zadrže stan što je, takođe, nekada bilo maltene uobičajeno.

– Tražene su garsonjere i manji stanovi na početku Karaburme, Zvezdare i Voždovca i mogu da se nađu od 150 do 300 evra. Stanovi od Autokomande ka Trošarini ranije nisu bili tražena „roba”, a poslednjih godina oni se najpre izdaju zbog velike popularnosti FON-a i Fakulteta političkih nauka – zaključuje Lončarević.

Foto A. Vasiljević 

Privatne domove zakon ne poznaje

Među studentima se poslednjih nekoliko godina sve češće priča i o privatnim studentskim domovima. Ovakve objekte zakon ne poznaje, ali su u Beogradu prilično zaživeli kao opcija jeftinija od iznajmljivanja stanova. Nekima je ovakav smeštaj samo privremen, dok ne dobiju sobu u domovima kojim upravlja Studentski centar Beograd. Drugima je ovo rešenje stambenog pitanja izgledalo primamljivije od podstanarskog života sa nervoznim gazdama, ljutitim komšijama i previsokim režijama, dok su se preostali za privatni dom odlučili jer ga smatraju boljim i udobnijim od državnih. Cene smeštaja u njima kreću se oko 150 evra sa režijama. Akademci su obično raspoređeni u jednokrevetnim ili dvokrevetnim sobama, uz mogućnost korišćenja zajedničkih prostorija kao što su dnevni boravak, kuhinja, vešeraj… I dok se jedni „zaklinju” da je ovo najbolja opcija, drugi o negativnim iskustvima iz ovakvih domova po društvenim mrežama pišu čitave traktate upozoravajući kolege da ih zaobiđu.

Oni ne ispunjavaju zakonske kriterijume koji su potrebni za ustanove za smeštaj studenata, pa su zato najčešće klasifikovani kao hosteli ili konaci čija su ciljna grupa baš akademci.

Hotel na studentski način

Nezvaničnim studentskim domovima već nekoliko godina smatraju se i neki prestonički hoteli u kojima mesečni najam sobe košta nešto više od 20.000 dinara, u zavisnosti od toga da li je soba jednokrevetna ili dvokrevetna. U cenu su uračunati troškovi grejanja, električne energije, komunalija, čišćenja sobe i zamene posteljine jednom nedeljno.

Problem sa ovom vrstom smeštaja jeste ishrana jer ako studenti odluče da se u ovakvim hotelima hrane celog meseca krajnji račun je mnogo veći zbog toga što jedan obrok na ovakvom mestu košta i po nekoliko stotina dinara.

Kupovina sobe najrizičnija

Poslednja, ali i sigurno najrizičnija opcija jeste i kupovina sobe u nekom od studentskih domova. Ilegalisanje postoji od kako postoje studenti, ali zbog pooštrenih kontrola i rigoroznih kazni nikad nije bilo teže biti prekobrojan.

Uprkos tome što su na ulazu u svaki dom radnici obezbeđenja, sa specijalnim senzorskim vratima koja se mogu otvoriti samo studentskim karticama stanara, ali i iznenadnim noćnim proverama soba, izgleda da uvek ima onih koji nekako uspevaju da prevare sistem, ili se bar trude da to pokušaju.

Sobe se, sudeći po oglasima na društvenim mrežama ili banderama u blizini domova, na ovom „crnom tržištu” kreću od 200 evra pa naviše. Ali za onog ko bude uhvaćen, sigurno će biti „skuplja dara nego mera”.

Ilegalac će se naći na ulici, a studentu koji je prodao sobu, za taj prekršaj trajno se oduzima pravo konkurisanja za dom.