Milenina deca
Za nas koji smo odrastali u Jugoslaviji Milena Dravić je bila i ostala ikona filma, i siguran sam da će ovde biti reči o njenom rasponu, talentu, specifičnom stilu, i evropskom pa i svetskom dometu kao glumice. Ali, ja bih voleo da pričam o mom iskustvu, i o jednoj izuzetnoj dami, i da skrenem pažnju pre svega na njene ljudske kvalitete.
Gledao sam sve filmove u kojima je igrala Milena Dravić i neverovatno sam bio uzbuđen kada su mi rekli da sam odabran da igram ulogu Rake, Mileninog sina, u „Gospođi ministarki”, za Televiziju Beograd 1989. godine. Igrali su još Pepi Laković, Taško Načić, Gaga Nikolić i mnogi drugi, ali s Milenom sam odmah uspostavio neverovatno blizak odnos i obraćao sam joj se na „ti“ jer mi je bila „mama“. Tada se na televiziji radilo na „tejp“ pa smo vežbali da izvedemo celu predstavu iz dva dugačka „tejpa”i imali smo probe skoro tri nedelje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sama pomisao da moramo sve ispočetka ako neko pogreši užasavala me je i bojao sam se da ne budem ja taj koji greši. Sećam se kako me je krišom zabavljala na probama i kako smo prevrtali očima kad bi Zdravko Šotra, reditelj, gubio živce, i to me je relaksiralo i davalo mi osećaj zajedništva. Njena podrška, dobrota i nežnost su mi mnogo značili da prevladam početnu nesigurnost i zahvalan sam joj na tome. Nikada se nije ponašala kao „zvezda“, a imala je puno pravo na to, i nikada nikoga nije zamarala. Razmišljao sam kako zapravo nikada nisam primetio pritisak koji je sigurno osećala Milena zbog očekivanja i težine koju ministarka kao uloga ima. Nosila je sve to s lakoćom i više se činilo da se trudila oko mene.
Jedna od radosti ovog našeg posla jeste da taj snimak zauvek ostaje i da imamo sreću da gledamo snimljenu Mileninu ministarku, a ja privilegiju što sam tu promolio nos.
Takav smo odnos uspostavili i dalje ga kroz život razvijali; ona je zauvek moja filmska „mama“.
Nekoliko godina kasnije opet sam imao sreće da se sretnem s Milenom u predstavi „Oksimoron”, po tekstu Svetislava Basare, u režiji Dejana Mijača, i tu smo predstavu odigrali preko 150 puta. Pored Milene, u njoj smo igrali Diklić, Gaga, Zare, Cveja, Lane, Goran Daničić i ja. Bilo je to teško vreme za našu zemlju koja se raspadala i možete da zamislite kakvih sam se priča naslušao i kroz koje smo sve razne dogodovštine tada prošli zajedno. Mislim da smo živeli od te predstave, a ona i Gaga su se u to teško vreme iskreno brinuli o meni. Milena je uvek osećala empatiju prema drugima i odnosila se brižno i s velikim razumevanjem.
Bilo je to pomalo tužno vreme, a tužno je gledati kako se raspada jedna zemlja i njen svaki sistem vrednosti, ali je bilo divno videti kako Milena ne odstupa od svojih vrednosti. Bila je otvoreno protiv rata i režima kada to mnogi nisu smeli.
Ona je bila i ostala jugoslovenska filmska zvezda u pravom smislu te reči, i to je neprocenjivo.
Voleo bih i da istaknem da ona uvek u svojim intervjuima spomene nekog mladog kolegu i koleginicu, što mnogo znači. Tu čast sam imao i ja, i u takvim prilikama bih padao na glavu od sreće i odmah bi me zvala sva rodbina. Ona to, naravno, ne radi iz ljubaznosti, nego iz stvarne pažnje prema drugima i podrške, a to je retko.
Da završim u belosvetskim okvirima: jedna od tema za razgovor sa Bredom Pitom bila je i Milena Dravić i na moje pitanje da li se seća svog prvog snimanja, Bred mi je rekao da se slabo seća jer mu je to bio prvi film, pa još u stranoj zemlji, ali da pamti da je glumica koja mu je igrala mamu bila neverovatno dobra prema njemu i da mu je to mnogo značilo. Jedino čega se Bred Pit seća iz svog prvog filma jeste Milena Dravić! Pa, eto, ko su sve deca Milenina: Bred Pit, ja...
*Iz knjige „Milena Dravić ili Ključ snova“ Anite Panić, Filmski centar Srbije i Službeni glasnik
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
