Rogovi u Nemanjinoj

Ako su Nebojša Stefanović i Miloš Vučević zatražili od Aleksandra Vučića da hitno raspiše vanredne parlamentarne izbore, to znači da im ta ideja nije sinula iznenada. Ukoliko se složimo da je iz njih progovorio Vučić, a potom je i sam preuzeo reč, hamletovski odgovorivši da će izbora možda biti, a možda i ne, logično je zaključiti da je njegova dvosmislena poruka upućena kako njegovim ljudima, tako i opoziciji.

Tako su i jedni i drugi prinuđeni da mu čitaju misli, što je osnova njegove pragmatične tehnologije vladanja i razlog za njegovu samouverenost. On već zna šta će učiniti, dok ostali pokušavaju da mu ulove telepatske talase, što ih s terena ozbiljne politike prebacuje na vračanje.

Otuda će ovi prvi, dok mu se ispovedaju, dodatno iskazivati svoju lojalnost, ali tokom ispovesti neće se libiti da mu opisuju i vernost svojih stranačkih i koalicionih kolega. I dok to čine, neće tražiti bibliju da stave ruku na nju. Opozicija, koja jedva formira odbore Saveza za promene čak i po najvećim opštinama Beograda, a kamoli po selima, istovremeno se bavi neobičnim revolucionarnim aktivizmom. Naime, svakodnevno puca u sopstvene noge i, gle čuda, nikako da promaši: od ambicije Dragana Đilasa da hapsi Dragana J. Vučićevića, do dverjanina Srđana Noga, koji robijanje urednika provladinog tabloida smatra gubljenjem vremena, te bi odmah prešao na viši nivo i vešao Anu Brnabić i Aleksandra Vučića.

Naravno da predsednik Srbije i šef naprednjaka neće nikada priznati da se, sudeći po potezima opozicije, ponekad učini da im on diktira saopštenja i preko kurira šalje ideje za svaku narednu akciju, koja će ga održavati iznad 50 odsto podrške. Ko, uostalom, od opozicionih prvaka i poštene inteligencije, koji je bar jednom ušao kod Vučića, nije izašao manje svoj, a više njegov?

Otuda su mnogo zanimljivija koškanja među njegovom političkom ekipom koja stvara red za audijenciju, duži nego onaj ispred „Lidla”. S tom razlikom da siromašni građani ispred prodavnica nemačkog trgovinskog lanca čekaju da kupe jeftinu piletinu, a ministri kako bi proverili da li im je istekao rok trajanja. Čak i Ana Brnabić razmišlja o ulasku u Srpsku naprednu stranku, svesna da joj, pored predsednikove podrške, nedostaje i blagoslov partijske mašinerije koji bi joj učvrstio autoritet prve ministarke. U to je mogla da se uveri kada je Vučić o izborima razgovarao s partijskim ljudima od najvećeg poverenja. Opozicija, s druge strane, vrši „departizaciju višepartizma”, raslojena u više pokreta, saveza i tome slično, zbunjujući kako svoje, tako i neopredeljene birače.

Zbog čega onda stanari Nemanjine 11 imaju osećaj da mogu postati žrtve političke diferencijacije, kako bi nekada rekli crveni drugovi? Teško je da su ministri čitali memoare Koče Popovića, ali ih valja podsetiti da je komandant Prve proleterske, napuštajući Tita, bio uveren da ovde postoje tri vrste uspešnih političara. Jedni imaju moć, a nemaju talenat. Drugi imaju talenta, ali su bez moći, dok treći, najbrojniji, nemaju ni talenta ni moći. Ali imaju nešto zajedničko – žele da su na vlasti. Zato logično zvuči teorija o uzrocima neuobičajeno oštrih međusobnih prepucavanja između članova kabineta. Prema njoj, varnice podstiče upravo Vučić, kako bi projektovanim svađama stvorio iluziju biračima da se prava politička borba i raspodela moći odvija na njegovom terenu i po njegovim pravilima, dok je opoziciji prepuštena uloga skupljača loptica.

Nije li se, recimo, više puta najavljivana pa odlagana rekonstrukcija vlade pretvorila u rekonstrukciju koja teče? A takva rekonstrukcija, poput revolucije, jede svoju decu. Zorana Mihajlović je nekoliko puta servirana na meniju, ali bi se posle sukoba s Anom Brnabić, Jadrankom Joksimović, Zoranom Đorđevićem, Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vulinom, da ne nabrajam dalje, red je dugačak, uvek volšebno izvukla. Među prvoborcima naprednjaka, koji su u prošlom životu bili radikali, bivša saradnica Miroljuba Labusa, kojoj slavski kolač umesto popa seku američki ambasadori, od samog početka naprednjačke reinkarnacije, smatrana je stranim telom, ma kako se trudila da večernjom šminkom i po danu zamaskira svoje dosovsko poreklo.

Zorani su već toliko puta proricali da će politički odlepršati da je teško očekivati da će joj se to zaista i dogoditi, jer je i sam Vučić, diktirajući sastav tima Ani Brnabić, podsticao da se ponašaju kao rogovi u Nemanjinoj. Sukobljavajući se međusobno, podizali su, svako na svoj način, stepen borbene odanosti. I postavljanjem gej osobe za premijerku želeo je da poruči, kako svojima, tako i oponentima, da se, šta god mislili o njemu, Srbija drastično promenila za poslednjih šest godina. Kako bi prošao svaki Vučićev prethodnik koji bi učinio nešto slično? Pao bi s vlasti već sutradan. Hajde da zamislimo šta bi se, recimo, dogodilo da je Boris Tadić, umesto Mirka Cvetkovića, postavio gej muškarca za premijera koji bi izveo dečka u Narodno pozorište? Sigurno je da s predstave ne bi izašli neoštećeni!

O tome mora da porazmisli opozicija. Dok čita misli Vučiću, on čita misli Srbima.