Jesmo li jednaki pred zakonom

Znam da ovo moje pisanije može za neke izgledati laičko, a kod onih „stručnih” izazvati i podsmeh, ali mislim da će me „obični” građani Srbije razumeti i dati mi za pravo. Prosto iz razloga što se to o čemu ću pisati kosi sa logikom i izaziva nerazumevanje i ogorčenje ljudi koji pošteno žive i rade i ne sukobljavaju se sa zakonom, a takvih je većina. Nije to ništa ni novo ni prvi put, to je praksa u našem sudstvu, a vidim da se ponovilo i neki dan na suđenju rukovodiocima „Galenike”, koji su tu fabriku lekova oštetili za 75 miliona evra! Jedan od njih osuđen je na tri godine zatvora, s tim da on i saradnici „treba da plate 4,5 miliona evra” (a gde su onih 70,5 miliona, ne kaže se), dok je drugi, zbog utaje poreza od 12,6 miliona dinara, osuđen na deset meseci zatvora, „koji će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje (čitaj: kod kuće), bez primene elektronskog nadzora”. Po pravilu, takva i slična suđenja, traju po desetak godina, što se desilo i u ovom slučaju.

Po logici stvari, svako razuman bi pristao da pokrade desetine miliona evra, ako mu se pruži prilika i bude osuđen nekoliko godina ili da „kaznu” izdržava kod kuće, ili u boljem slučaju „prizna krivicu” ili se „nagodi sa sudom”, pa kada izdrži dve trećine kazne traži da ga puste na slobodu (mada je i ovako uglavnom slobodan). Prema mom mišljenju, ovakav način tretiranja tako teških prekršaja samo ohrabruje prestupnike i kriminalce da svesno čine teška krivična dela, a nije u pitanju samo privredni kriminal, to važi i za siledžijsko ponašanje, dilovanje narkotika, korupciju i sl.

A sada druga strana medalje. Sećate li se one gospođe iz nekog sela kod Gornjeg Milanovca, koja je nakon muževljeve smrti zaboravila (ona kaže da nije ni znala da treba) da vrati njegovu lovačku pušku? Ta priča je uzbudila Srbiju: žena nije imala ili nije htela da plati tih pet hiljada kazne, pa je ekspresno poslata u zatvor, gde je odležala pet dana. Njoj niko nije ponudio ni nanogicu, ni da zatvor izdrži u „prostorijama u kojima stanuje”, ni da se „nagodi”, ni da „prizna krivicu”. Zašto? Je li ona veći kriminalac od onih koji pokradu milione, ili za sobom imaju desetine sudskih prekršaja, a ni za jedan nikada ne budu procesuirani, jer proces ili zastari (skoro redovno) pa niko nakon deset godina ne zna ni kome se, ni za šta sudi, ili ne mogu da ga nađu da mu uruče rešenje, ili mu odlažu, jer mu je neko „bolestan” i stotinu drugih izmišljotina. Naravno da sve to i te kako izaziva sumnju u tužilaštvo i sudstvo, posebno u njihovu samostalnost i nezavisnost. Je li slučajno što nam ovi iz Brisela stalno spočitavaju baš to? Ili slučaj onog čoveka koji je neregistrovanim traktorom prevozio letinu, pa ga osudili, a on bio prinuđen da rasproda svu stoku koju nije imao ko da gleda i ostavi teško bolesnu majku. Isto se dešava i ako ne platite pogrešno parkiranje, ne vežete pojas u autu, pređete ulicu van pešačkog prelaza... Ne može me niko ubediti da se ovo zove pravda.

Iz svega bi se mogli izvući brojni zaključci, a narod bi rekao: nema pravde za sirotinju, ili sirotinjo i bogu si teška. Tako mu dođe!

Ljubomir Šuljagić,
profesor u penziji, Prijepolje