Populistički dvozubac

Rim je i u svojim najslavnijim danima preuzeo štošta od Helena, pa je valjda prirodno i da se bauk koji je Grčka u jednom od svojih gorih razdoblja, pre nekoliko godina, predstavljala za Evropu danas povampiri iz Italije. Ono što je uvek bilo rimski više nego grčki izum jeste populizam. U trikovima kojima se, uz pozivanje na narod, moć zapravo obezbeđuje elitama vešta je i savremena italijanska vlast. Ona i favorit na današnjim izborima za predsednika Brazila primenjuju dve klasične taktike iz populističkog priručnika, stare, providne ali odnekud ipak uvek delotvorne, jer potpiruju nade u beg od siromaštva i u zaštitu od kriminala. Makar jedan krak tog dvozupca mora pogoditi metu.

MINIMALAC DAO, POREZ UZEO: Kriza grčkog duga je, kao ništa pre nje, rasvetlila uneravnoteženost EU. Korišćena je kao argument u prilog optužbama o briselskom diktatu i gaženju nacionalnog suvereniteta, ali je zapravo odslikala nedovršenost EU kao bilo kakve zajednice, naročito kao tobožnje imperijalne superdržave, i njenu nemoć nad svojim članicama. Ispostavilo se da svaka od njih može da se zadužuje preko mere, ugrožavajući celu Uniju, a da je niko u tome ne zaustavlja dok nije kasno, da njene bogatije zemlje ne mogu biti naterane da stvore fond preko kojeg bi sa siromašnijima delile rizik od ekonomskih nedaća i da njen način za izlazak iz krize, štednja doslovno po svaku cenu, samo još više prazni džepove onima u besparici, bilo da je reč o celim državama ili socijalno ugroženim slojevima u načelno imućnim članicama.

Sada italijanski dug preti stabilnosti evrozone dok Rim poručuje da nipošto neće srezati izdatke u svom budžetu i da Brisel želi da spreči italijansku vladu u pomoći siromašnima. Međutim, Evropska komisija nije rekla da je zabranjeno uvoditi garantovani minimalni prihod za nezaposlene, sličan onima s kakvima su eksperimentisale i još poneke zemlje. Poenta njenog prigovora, kakav su ispostavljali i drugi, u tome je da, osim uz nova zaduživanja kakva italijanska kasa ne može podneti, nije moguće naći novac za taj minimalac dok se istovremeno prihodi države smanjuju novim poreskim sistemom koji na ruku ide onim Italijanima što s parama muka nemaju. Ne može se siromašnima davati jednom rukom ukoliko im se drugom uzima kako bi dobrostojećima bilo još bolje, makar cela država zbog toga trpela. Propaganda je ipak u stanju da slomi i tako jednostavnu logiku: ostaće upamćeno da je hrabra italijanska vlada branila ugnjetene od briselskog terora.

SAMOUBISTVO STEZANjEM SVOG GRLA: Populistički gambit za zavaravanje masa izvodi i čovek koji ima sve šanse da danas bude izabran za brazilskog predsednika, Žair Bolsonaro. Štićenik zemljoposednika i industrijalaca odlučan je u nameri da im obezbedi još više gigantskih placeva i izdašnih resursa makar ih morao oteti, uglavnom od domorodačkog stanovništva, prema kojem ne krije rasistički prezir. Uprkos tome, i mnoštvo siromašnih Brazilaca okrenulo se Bolsonaru jer im on obećava zaštitu od kriminala, i to pomoću nečega što bi ličilo na obnovu vojne hunte, pod kakvom ni bezbednosti ni bilo kakvih prava, pa ni novca, nije imao niko od običnih građana te države u raznim periodima kada je tamošnja armija zavodila svoju diktaturu.

Razmena koju Bolsonaro danas nudi Brazilcima, dakle, svodi se na to da se zarad sklanjanja kriminalaca sa ulica izlože mnogo većoj opasnosti od svemoćne oružane sile, i to dok bogataši uzimaju sve što je vredno u zemlji. Kada skandira da će mu Brazil biti iznad svega, Bolsonaro tvrdi da je nacionalista, ali u praksi on pod Brazilom podrazumeva kliku oligarha i generala koji ga uzdižu u predsedničku fotelju. Od cele nacije, isključivo oni mogu imati korist od nacionalizma kakav propovedaju Bolsonaro i ostali što su njemu nalik.

Po Bolsonarovom planu Amazonija, čuvena pluća Zemlje, ostaće bez ko zna koliko šume. To već ide na štetu celokupnog čovečanstva, koje se u ogromnom broju povodi za takvim samozvanim populistima, stežući sopstveno grlo u nastupu potpune hipnotisanosti.