Популистички двозубац

Рим је и у својим најславнијим данима преузео штошта од Хелена, па је ваљда природно и да се баук који је Грчка у једном од својих горих раздобља, пре неколико година, представљала за Европу данас повампири из Италије. Оно што је увек било римски више него грчки изум јесте популизам. У триковима којима се, уз позивање на народ, моћ заправо обезбеђује елитама вешта је и савремена италијанска власт. Она и фаворит на данашњим изборима за председника Бразила примењују две класичне тактике из популистичког приручника, старе, провидне али однекуд ипак увек делотворне, јер потпирују наде у бег од сиромаштва и у заштиту од криминала. Макар један крак тог двозупца мора погодити мету.

МИНИМАЛАЦ ДАО, ПОРЕЗ УЗЕО: Криза грчког дуга је, као ништа пре ње, расветлила унеравнотеженост ЕУ. Коришћена је као аргумент у прилог оптужбама о бриселском диктату и гажењу националног суверенитета, али је заправо одсликала недовршеност ЕУ као било какве заједнице, нарочито као тобожње империјалне супердржаве, и њену немоћ над својим чланицама. Испоставило се да свака од њих може да се задужује преко мере, угрожавајући целу Унију, а да је нико у томе не зауставља док није касно, да њене богатије земље не могу бити натеране да створе фонд преко којег би са сиромашнијима делиле ризик од економских недаћа и да њен начин за излазак из кризе, штедња дословно по сваку цену, само још више празни џепове онима у беспарици, било да је реч о целим државама или социјално угроженим слојевима у начелно имућним чланицама.

Сада италијански дуг прети стабилности еврозоне док Рим поручује да нипошто неће срезати издатке у свом буџету и да Брисел жели да спречи италијанску владу у помоћи сиромашнима. Међутим, Европска комисија није рекла да је забрањено уводити гарантовани минимални приход за незапослене, сличан онима с каквима су експериментисале и још понеке земље. Поента њеног приговора, какав су испостављали и други, у томе је да, осим уз нова задуживања каква италијанска каса не може поднети, није могуће наћи новац за тај минималац док се истовремено приходи државе смањују новим пореским системом који на руку иде оним Италијанима што с парама мука немају. Не може се сиромашнима давати једном руком уколико им се другом узима како би добростојећима било још боље, макар цела држава због тога трпела. Пропаганда је ипак у стању да сломи и тако једноставну логику: остаће упамћено да је храбра италијанска влада бранила угњетене од бриселског терора.

САМОУБИСТВО СТЕЗАЊЕМ СВОГ ГРЛА: Популистички гамбит за заваравање маса изводи и човек који има све шансе да данас буде изабран за бразилског председника, Жаир Болсонаро. Штићеник земљопоседника и индустријалаца одлучан је у намери да им обезбеди још више гигантских плацева и издашних ресурса макар их морао отети, углавном од домородачког становништва, према којем не крије расистички презир. Упркос томе, и мноштво сиромашних Бразилаца окренуло се Болсонару јер им он обећава заштиту од криминала, и то помоћу нечега што би личило на обнову војне хунте, под каквом ни безбедности ни било каквих права, па ни новца, није имао нико од обичних грађана те државе у разним периодима када је тамошња армија заводила своју диктатуру.

Размена коју Болсонаро данас нуди Бразилцима, дакле, своди се на то да се зарад склањања криминалаца са улица изложе много већој опасности од свемоћне оружане силе, и то док богаташи узимају све што је вредно у земљи. Када скандира да ће му Бразил бити изнад свега, Болсонаро тврди да је националиста, али у пракси он под Бразилом подразумева клику олигарха и генерала који га уздижу у председничку фотељу. Од целе нације, искључиво они могу имати корист од национализма какав проповедају Болсонаро и остали што су њему налик.

По Болсонаровом плану Амазонија, чувена плућа Земље, остаће без ко зна колико шуме. То већ иде на штету целокупног човечанства, које се у огромном броју поводи за таквим самозваним популистима, стежући сопствено грло у наступу потпуне хипнотисаности.