Maršal Kulikov i potpukovnik Darling

Ne verujem da su američki i ruski predsednik ikada čuli za potpukovnika američke vojske Dina Darlinga. On je službovao u vreme kada su njih dvojica bili mladići i iz tog vremena potiče jedna zagonetka, u američkim vojnim krugovima znana i kao „Darligova dilema”.

Možda je sada, u očekivanju susreta američkog i ruskog predsednika, prvo u Parizu, a posle možda i u Vašingtonu, dakle možda je trenutak da se prisetimo „Darlingove dileme”. Jer ona najbolje objašnjava dosadašnju američku nuklearnu strategiju u Evropi, vreme kada je nuklearno oružje bilo sinonim za samu strategiju.

Naime, potpukovnik Din Darling bio je oficir u Upravi za ratne planove Pentagona, pa je u okviru jedne štabne vežbe pozvao ostale oficire da simuliraju Združeni generalštab oružanih snaga SAD. On, potpukovnik Darling, „glumio” je predsednika SAD.

„Sovjeti su upravo krenuli u veliki napad na Zapadnu Evropu, glavni komandant NATO-a upravo je od mene zatražio dozvolu da koristi taktičko nuklearno oružje kako bi usporio napredovanje sovjetskih tenkova ka kanalu Lamanš. Spreman sam da se kao predsednik SAD saglasim s njegovim zahtevom i jedina stvar koja mi je od vas potrebna jeste uverenje da Sovjeti neće odmah odgovoriti strategijskim nuklearnim napadom na američko tlo. Doduše, znam iz našeg iskustva u Drugom svetskom ratu da možemo izgubiti čitav evropski kontinent i opstati kao američka nacija. Međutim, vi ste mi rekli da bi razmena strategijskog nuklearnog udara usmrtila više od 80 odsto američkog naroda. Znam da mi ne možete dati stopostotnu garanciju hoće li, ili neće, Sovjeti lansirati svoje interkontinentalne rakete na SAD. Zato ću se zadovoljiti s 50 odsto, ili nešto više garancije.”

U specijalnoj sali za ratne igre Pentagona zavladala je gluva tišina. Niko od oficira-planera nuklearnog rata nije bio voljan da Darlingu da garanciju koju je tražio. Bila je sasvim jasna dilema s kojom su se oficiri suočili.

Amerika je izgradila strategiju u Evropi na nuklearnom oružju srednjeg i kratkog dometa, koje neće smeti da upotrebi onda kada dođe trenutak za to. Jer Amerikancima je draži Njujork od Berlina, Pariza ili Londona. O drugim evropskim prestonicama da i ne govorimo.

Zapravo, nuklearno je oružje uvek i bilo u srcu debate, političke i vojne, između Moskve i Vašingtona. Koliko god je u vreme Hladnog rata atomsko oružje čuvalo mir, toliko je ono vremenom i gubilo na značaju. Od „strategijske nuklearne ravnoteže”, „jednakosti”, „pariteta”, „suštinske dovoljnosti”, sve do doktrine „fleksibilnog odgovora” izrečeni su mnogi termini kako definisati nuklearni odnos snaga između SAD i SSSR-a, a kasnije i Rusije.

Definisanje i merenje te nuklearne ravnoteže, kakva se metodologija primenjuje, zapravo je i suština svih pregovora o nuklearnom razoružanju, od SALT-a, START-a do ABM i sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa u Evropi. To je vrlo komplikovan posao, jer većina procena ravnoteže prikazuju pitanja nuklearne odbrane u analitičkim kontekstima koji ne obuhvataju u potpunosti vojni problem koji se razmatra. Odnosno, o kapacitetima se ne sudi koliko oni odgovaraju vrstama situacija u kojima bismo mogli da pomislimo da upotrebimo korisnu vojnu moć. Primer?

„Crveni” i „plavi” imaju svaki po 200 gradova. Ofanzivne snage „plavog” čini 2.500 bombardera, svaki s po dve bombe od 10 megatona, a raspoređeni su u 50 baza. Snage „crvenog” čini 400 interkontinentalnih raketa i svaki ima po jednu bojevu glavu snage pet megatona. Ako ravnotežu posmatramo koristeći samo tradicionalna merila onda su snage „plavog” nadmoćne nad „crvenim”. Po broju nosača „plavi” su u vođstvu od 6,25 prema 1, po broju oružja „plavi” su u vođstvu od 13,5 prema 1, a po megatonaži „plavi” vode s 27 prema 1.

Istina je da druge države mogu da smatraju da su „plavi” nuklearno i vojno superiorna strana i da iz te procene proizlaze određene diplomatske prednosti. No, kada se u jednačinu ubace i izvesni politički i neki vojni činioci, situacija može da izgleda sasvim drugačija. Pretpostavimo da svaka strana ima nameru da odvrati onu drugu samo pretnjom da će uništiti 200 protivničkih gradova.

Pretpostavimo da svako nuklearno oružje može uništiti po jedan grad s verovatnoćom 0,9. Tada svaka strana može da izdvoji po 400 komada atomskog oružja da taj zadatak bude obavljen sa sigurnošću 99 odsto. Pri tome „crvenima” nije preostalo snaga, a „plavima” je ostalo nekoliko hiljada, dok su uništeni svi ciljevi na obe strane. Tako da realno gledajući „plavi” i nemaju nikakvu prednost usled same brojčane prednosti.

Upravo ta igra pokazuje kako je „ograničeni” nuklearni rat čista iluzija američkih stratega. Faktički, to bi bilo nekoliko desetina nuklearnih udara. Ko može da zamisli da bi druga strana ostala da sedi i broji te udare: mene su pogodili s 50 atomskih bombi i zbog toga ću ja odgovoriti isto tako s tačno 50 nuklearnih udara. Ukoliko bi izbio nuklearni rat u Evropi on bi u uslovima narušenih linija veze, komunikacije i kontrole automatski eskalirao u opšti atomski rat.

Američka teorija „ograničenog” nuklearnog rata proizlazi iz lažnog shvatanja suštine stvari i težnje da suština nuklearnog sukoba postane prihvatljiva za širu, a posebno za evropsku javnost. Takva teorija nema veze s realnošću i zato je opasna. Stacioniranje američkih raketa srednjeg dometa u Evropi povećava rizik rata, jer smanjeno je vreme za reagovanje u kriznim situacijama. Amerikanci su i posle sporazuma iz 1987. godine zadržali u Evropi nuklearnu artiljeriju, odnosno kalibre od 155 mm i 203 mm, koji mogu da ispaljuju nuklearne granate.

To je ta „suptilnost” u pregovorima oko START sporazuma i zato su oni bili komplikovani. Ništa manje nisu bili komplikovani i pregovori o raketama srednjeg i kratkog dometa u Evropi. Oni su započeli u vreme kada je Sovjetski Savez imao konvencionalnu vojnu premoć u Evropi i kada je Moskva rasporedila svoje nove rakete srednjeg dometa tipa „SS-20”. Bio je to signal za uzbunu u Evropi, iako su Sovjeti tada negirali da imaju bilo kakvu prednost u raketnom naoružanju na tlu starog kontinenta.

Naime, početkom 1983. po podacima Moskve, SAD i NATO imali su u Evropi 986, a SSSR 975 raketa srednjeg dometa pri čemu je broj nuklearnih bojevih glava bio na strani Zapada. U intervjuu, kojeg mi je u proleće 1987. u Moskvi dao vrhovni komandant snaga Varšavskog ugovora maršal Sovjetskog Saveza Viktor G. Kulikov, maršal je već tada najavio da Amerikanci od raketa srednjeg dometa „peršing-2” prave novi „peršing-3” kratkog dometa i da na sve to Sovjeti ne mogu ostati mirni.

On je tada odbacio mogućnost sovjetske asimetrije u procesu eliminacije raketa srednjeg i kratkog dometa u Evropi, ali ga je Mihail Gorbačov u decembru 1987. demantovao i upravo prihvatio princip asimetrije, odnosno da SSSR uništi više raketa i bojevih glava nego SAD. Ceo vojni vrh SSSR-a bio je protiv toga.

Kada sam na kraju intervjua odlazio iz kabineta maršala Kulikova, u kompleksu zgrada Varšavskog pakta na Lenjingradskom prospektu, u blizini stadiona CSKA, upitao sam ga da li veruje u mogućnost atomskog rata.

– Ne, ne verujem, ali ima budala na ovom svetu.

I onako značajno je podigao pogled na sliku Mihaila Gorbačova iznad svog radnog stola...    

AKO STE PROPUSTILI

Putin i rakete u Nemačkoj