Kad spasilac postane žrtva

U „Politici” od subote, 27. oktobra 2018. godine, pročitao sam članak pod naslovom „Zašto okrećemo glavu”, o seksualnom napadu na maloletnu devojčicu u beogradskom tramvaju. Novinarka i aktivistkinja Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović, iznele su razloge za nereagovanje okoline. Nisam saglasan da je nereagovanje izazvano samo navedenim razlozima. Mislim da je izostavljen onaj koji je možda i najvažniji, i koji svedoke jednog takvog događaja često svrstava u kukavice, neosetljive za tuđu patnju i bol.

Oni stariji se svakako sećaju atentata na turskog ambasadora ispred poslovnice bivšeg „Jata”, pre nekoliko decenija. Građeni su potrčali za atentatorima duž Tašmajdanskog parka, iako nisu znali da je neko ubijen. Jedan je u toj jurnjavi smrtno stradao, drugi je teško ranjen, dok je treći, koji je, kako su mediji pisali, policajac van dužnosti – pucao i teško ranio jednog od atentatora. Taj čovek je posle nekog vremena dobio i odlikovanje od ministra unutrašnjih poslova. Šta bi se desilo da danas neki građanin (i da ima dozvolu za nošenje i korišćenje oružja) isto učini. Verovatno bi godine proveo potucajući se po sudovima i konačno bio osuđen zato što je uzeo pravdu u svoje ruke. Ili primer čoveka kome je pre neku godinu u rano jutro upao provalnik sa šrafcigerom u ruci u stan, dok su mu supruga i maloletna deca spavali u drugoj sobi. Pet godina je proveo po sudovima, dokazujući da je bunovan i isprepadan lopova ubio u nužnoj odbrani. Nakon oslobađajuće presude izjavio je da mu je uništeno pet godina života.

Imajući ova dva primera u vidu, pitam kako treba reagovati prema nekom nasilniku u tramvaju ili bilo gde? Možda ga umilnim glasom treba zamoliti da pusti žrtvu, ne znajući da li je pijan, drogiran ili neuračunljiv, i da li će krenuti sa isukanim nožem na nas. Šta da radimo u takvoj situaciji ako smo nož poslednji put držali u ruci u svojoj kuhinji?

Ako niste sposobni da takve nasilnike savladate odmah, bez ikakvog ubeđivanja, verovatno ćete se loše provesti, što od njih, što od organa reda. Šta ako u tom slučaju (a ne možete drugačije) upotrebite jaču silu pa vas tim advokata (možda nekog, tamo tatinog sina) kao i brojne organizacije za zaštitu prava svega i svakog optuže za prekomernu upotrebu sile, te se godinama povlačite po sudovima dokazujući da se nije moglo drugačije. A da ne govorimo što ćete biti danima omiljena tema skribomana sa svakojakih društvenih mreža i iz tabloida.

Ima mnogo pitanja koja počinju sa „šta onda” i „šta ako” Zato ne treba pitati što jedan broj „ljudi okreće glavu” pred scenama nasilja. Ne čine to zato što su kukavice i boje se nasilnika, već što strahuju da će upasti u žrvanj našeg sporog, birokratskog, neefikasnog i ponajčešće nepravednog sudskog sistema, koji ponekad onog koji je istinski hteo da se žrtvuje i pomogne pretvori u najveću žrtvu cele priče.

Radmilo Marić