Кад спасилац постане жртва

У „Политици” од суботе, 27. октобра 2018. године, прочитао сам чланак под насловом „Зашто окрећемо главу”, о сексуалном нападу на малолетну девојчицу у београдском трамвају. Новинарка и активисткиња Аутономног женског центра Сања Павловић, изнеле су разлоге за нереаговање околине. Нисам сагласан да је нереаговање изазвано само наведеним разлозима. Мислим да је изостављен онај који је можда и најважнији, и који сведоке једног таквог догађаја често сврстава у кукавице, неосетљиве за туђу патњу и бол.

Они старији се свакако сећају атентата на турског амбасадора испред пословнице бившег „Јата”, пре неколико деценија. Грађени су потрчали за атентаторима дуж Ташмајданског парка, иако нису знали да је неко убијен. Један је у тој јурњави смртно страдао, други је тешко рањен, док је трећи, који је, како су медији писали, полицајац ван дужности – пуцао и тешко ранио једног од атентатора. Тај човек је после неког времена добио и одликовање од министра унутрашњих послова. Шта би се десило да данас неки грађанин (и да има дозволу за ношење и коришћење оружја) исто учини. Вероватно би године провео потуцајући се по судовима и коначно био осуђен зато што је узео правду у своје руке. Или пример човека коме је пре неку годину у рано јутро упао провалник са шрафцигером у руци у стан, док су му супруга и малолетна деца спавали у другој соби. Пет година је провео по судовима, доказујући да је бунован и испрепадан лопова убио у нужној одбрани. Након ослобађајуће пресуде изјавио је да му је уништено пет година живота.

Имајући ова два примера у виду, питам како треба реаговати према неком насилнику у трамвају или било где? Можда га умилним гласом треба замолити да пусти жртву, не знајући да ли је пијан, дрогиран или неурачунљив, и да ли ће кренути са исуканим ножем на нас. Шта да радимо у таквој ситуацији ако смо нож последњи пут држали у руци у својој кухињи?

Ако нисте способни да такве насилнике савладате одмах, без икаквог убеђивања, вероватно ћете се лоше провести, што од њих, што од органа реда. Шта ако у том случају (а не можете другачије) употребите јачу силу па вас тим адвоката (можда неког, тамо татиног сина) као и бројне организације за заштиту права свега и сваког оптуже за прекомерну употребу силе, те се годинама повлачите по судовима доказујући да се није могло другачије. А да не говоримо што ћете бити данима омиљена тема скрибомана са свакојаких друштвених мрежа и из таблоида.

Има много питања која почињу са „шта онда” и „шта ако” Зато не треба питати што један број „људи окреће главу” пред сценама насиља. Не чине то зато што су кукавице и боје се насилника, већ што страхују да ће упасти у жрвањ нашег спорог, бирократског, неефикасног и понајчешће неправедног судског система, који понекад оног који је истински хтео да се жртвује и помогне претвори у највећу жртву целе приче.

Радмило Марић