Crna čoja Montenegra
Naravno da Matija Bećković ne predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost Crne Gore samo zato što nosi kapu iz modne linije Šerloka Holmsa. Nisu se vlasti Montenegra uplašile da će se, umesto recitovanja poezije i besedništva, Matija baviti istražnim radnjama na liniji Podgorica–Lovćen–Kotor. Balkanska je ironija da zemlja koja je nedavno ušla u NATO, i dobro se kotira među briselskim komesarima, donese administrativnu odluku o zabrani ulaska velikom pesniku na svoju teritoriju. Istina je da i u sedamdeset i devetoj godini Matija ima dugačak jezik, odličnu memoriju i da ga još nisu izlečili od bećkovićevskog cinizma, ali zar država koja se diči brzim napretkom ka EU sme da dozvoli sebi represivne mere prema četvorici intelektualaca iz Srbije, preteći im proterivanjem s granice ili eventualnim hapšenjem?
S Matijom, na spisku nepoželjnih, nalaze se i istoričari Čedomir Antić, Aleksandar Raković i političar i pravnik Dejan Mirović. Sva četvorica, umesto „heklera”, nose knjige i imaju svoj stav o istorijskim vezama Srbije i Crne Gore. Tako su, zbog delikta mišljenja, a ne krvnog delikta, postali Bin Ladeni za najmlađu evroatlantsku članicu!
Prema zvaničnoj verziji iz Podgorice, crnogorske bezbednosne službe su proučavale njihove ranije izjave i procenile da se moraju zaustaviti na graničnim prelazima. Zamišljam Matiju kako likuje. Konačno je stavljen u isti rang s Njegošem. Naime, i Njegoš je srbovao. Agenti, dakle, čitaju Matijinu poeziju i u metaforama pronalaze zabranjeno oružje koje može destabilizovati mašineriju vlasti najdugovečnijeg evropskog vladara Mila Đukanovića, postavljenog voljom Slobodana Miloševića 1991. godine. Zapravo se Milo ustoličuje, zajedno s Momirom Bulatovićem i Svetozarom Marovićem na vlasti dve godine ranije, pošto su položili veliku maturu na Žutoj gredi, dok negde u to vreme, poslednje dane na tronu odbrojava Erih Honeker, prvi sekretar Jedinstvene socijalističke partije Istočne Nemačke!
Zar se takav maestro političkog preživljavanja, koji je menjao saveznike, ideologije, prijatelje i kumove, kakav je Milo, uplašio četvorice učenjaka iz Srbije? Teško je poverovati u mogućnost da je zadrhtao na pomisao da će neželjeni gosti promeniti odnos političkih snaga u Montenegru. Zbog čega onda Milo zabada prst u oko nekadašnjem drugom oku u glavi, podižući nepotrebno političke tenzije između Srbije i Crne Gore? Jer, i da kojim slučajem vlada večno, Milo neće sve Srbe prevesti u Crnogorce. Kao što ni Milošević, poreklom Crnogorac, nije uspeo da ubedi Mila da će zauvek ostati Srbin, a kamoli ostale Crnogorce.
Jedan od odgovora nalazi se u provladinom listu „Pobjeda”, koja je u četvrtak, 1. novembra, na udarnom mestu na naslovnoj strani, prenela izjavu premijera Duška Markovića: „Ko slavi Podgoričku skupštinu veliča nestanak države”.
„Pod prividom narodne volje, na takozvanoj Podgoričkoj skupštini, izbrisano je ime Crne Gore, a s njim i crnogorski parlament, kao temelj suvereniteta svake moderne države”, dodao je Marković.
Srbi u Crnoj Gori, deo opozicije i Srpska pravoslavna crkva, međutim, misle drugačije. Centralna proslava stogodišnjice Podgoričke skupštine i Dana ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom i drugim južnoslovenskim narodima biće održana 1. decembra u kripti Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, a upravo na njoj je trebalo da se pojave, kao gosti i besednici, četvorica nepoželjnih – Bećković, Antić, Raković i Mirović.
Ali nijedan od njih nije predstavnik vlasti iz Beograda, niti im je blizak, te se ni u kom slučaju njihov dolazak ne može povezati s mešanjem Srbije u unutrašnje stvari Crne Gore. Zato je nervozan potez podgoričkih vlasti utoliko čudniji. Nešto je manje čudan izostanak reakcije iz Brisela, čije se vrednosti, barem formalno, zasnivaju i na slobodnom iskazivanju mišljenja.
Nekoliko nedelja unazad, pompezno se najavljivao misteriozni spisak nepoželjnih lica koji se sastavlja u Montenegru a, kako se spekulisalo, na njemu se nalazio čak i patrijarh Irinej, nekoliko glavnih urednika beogradskih tabloida i novinara.
Ali policajci na graničnim prelazima, barem do ovog trenutka, dobili su spisak od četiri pomenuta imena. Daleko je 1. decembar, tako da je moguće da će spisak biti i proširen, mada se takav entuzijazam nije primećivao kada su hegemonističke snage s ove strane Brda, u kupaćim gaćama, okupirale Primorje, povećavajući Crnogorcima devizni priliv od turizma.
Ako se javnost u Srbiji iščuđavala zašto se ulazak srpske vojske 1918. godine u Budvu, što je obeleženo bilbordima tamošnjih opštinskih vlasti duž Jadranske magistrale, od strane montenegrina smatra okupacijom Crne Gore, neverica se nastavlja. Srbi u Crnoj Gori žale se da su im drastično umanjena politička i verska prava, kultura i jezik, a vladajući DPS, uz to, poništava odluke Podgoričke skupštine kao čin izdaje. I učestale najave da se imovina SPC-a može dodeliti Mirašu Dedeiću izaziva dodatni nespokoj kako u Patrijaršiji, tako i kod mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, sveštenstva, ali i Srba i Crnogoraca koji ne prihvataju reviziju istorije, Crkve i Njegoša.
Tako su politički odnosi između dva bratska naroda dovedeni do apsurda, represivnim diplomatskim potezima Podgorice, iako je atmosfera na nedavno odigranoj fudbalskoj utakmici između Crne Gore i Srbije pokazala kako među običnim građanima nema nacionalne netrpeljivosti. Ali najveći živi srpski i crnogorski pesnik, koji se bliži osamdesetoj godini, od pre nekoliko dana proglašen je za realnu opasnost po nacionalnu bezbednost Crne Gore. Patrijarh srpski Irinej, sa svojih 88 godina, za sada predstavlja – potencijalnu opasnost. Kako ovakvu politiku objasniti logikom?
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
