Da li volimo Francusku kao što ona voli nas

Slažem se sa Boškom Jakšićem (nisam verovao da to mogu reći) da Pariz više nije grad svetlosti, ali se ne slažem sa blagom reakcijom koju predlaže na nanete uvrede.

Francuska nas ponižava, bombarduje, šamara a mi je ipak volimo. Običan svet to ne razume. Srbija i srpstvo se sistematski gaze. Danas nećete naći srpsku narodnu muziku, srpski pasulj, pa ni srpsku salatu, Srba nema, ili ih je sve manje u Hrvatskoj, Federaciji, na Kosovu, u Crnoj Gori. Crnogorci ne poštuju ni Njegoša, koji je stalno ponavljao da je Srbin (pri čemu je Crnogorac teritorijalna pripadnost, kao na primer Semberac ili Drobnjak). Bregović u Sarajevu prepoznaje muslimane, Jevreje i kršćane.

Vreme je da se taj trend zaustavi i pokaže malo dostojanstva. Spomenik zahvalnosti Francuskoj Srbi danas zaobilaze sa stidom. Nije dovoljno prekriti ga crnim florom, mesto mu je daleko od očiju, ispred muzeja Jugoslavije, da svedoči o vremenu nastanka zajedničke države.

Hvala ambasadoru Francuske na izvinjenju, to će nas umiriti, ali neće sprečiti Francusku da se tako više ne ponaša.

Nisu ovo prvi put teški dani za Beograd, u kojima je bilo kolebanja. Tako je Branko Radičević pevao: „Beograde moj beli labude, sad se jadan meni činiš tude, a kraj tebe dvije vode ladne, čini mi se ko da plaču jadne.”

Njegoslav Vukotić, Pančevo