Да ли волимо Француску као што она воли нас

Слажем се са Бошком Јакшићем (нисам веровао да то могу рећи) да Париз више није град светлости, али се не слажем са благом реакцијом коју предлаже на нанете увреде.

Француска нас понижава, бомбардује, шамара а ми је ипак волимо. Обичан свет то не разуме. Србија и српство се систематски газе. Данас нећете наћи српску народну музику, српски пасуљ, па ни српску салату, Срба нема, или их је све мање у Хрватској, Федерацији, на Косову, у Црној Гори. Црногорци не поштују ни Његоша, који је стално понављао да је Србин (при чему је Црногорац територијална припадност, као на пример Семберац или Дробњак). Бреговић у Сарајеву препознаје муслимане, Јевреје и кршћане.

Време је да се тај тренд заустави и покаже мало достојанства. Споменик захвалности Француској Срби данас заобилазе са стидом. Није довољно прекрити га црним флором, место му је далеко од очију, испред музеја Југославије, да сведочи о времену настанка заједничке државе.

Хвала амбасадору Француске на извињењу, то ће нас умирити, али неће спречити Француску да се тако више не понаша.

Нису ово први пут тешки дани за Београд, у којима је било колебања. Тако је Бранко Радичевић певао: „Београде мој бели лабуде, сад се јадан мени чиниш туде, а крај тебе двије воде ладне, чини ми се ко да плачу јадне.”

Његослав Вукотић, Панчево