Doba poštenih ugovora?

Gazde mogu da budu vrlo gadni ljudi. Ali nisu svi jednaki. Ima i dobrih. Kad zapošljavaju mladog čoveka, neki odmah mladića ili devojku prijave socijalnom, otpočne da im otkucava penzioni sat, imaju osmočasovno radno vreme, platu dobijaju na vreme, u tačno utvrđenom iznosu. Ako posle deset noću ostanu na poslu, to im se plaća kao noćni rad, koji se namiruje iznosom za trideset odsto većim...

Ej, hej, stani! To sa noćnim radom je već preterivanje! Možda će tako biti u idealnoj budućnosti. Ali sada jok. Ja sam se tokom svog radnog veka naradio i za vreme mnogih poznih večeri i noći, ali pošto to nije bilo redovno, nije mi se ni obračunavalo kao noćni rad. Jedan moj rođak, dok je bio u prvoj mladosti, imao je gazdu pravu bitangu. Mladić je prodavao piće u radnji punoj flaša. Depo pića bio je otvoren do jedanaest noću, a onda bi gazda dolazio pa do jedan noću prebrojavao flaše, u prisustvu svog mladog radnika. Dečko je stizao kući posle dva noću. Tad je i u snu sanjao da je neispavan... ali ni veće pare ni ograničavanje radnih sati nije mu usledilo. Kad je već bio pred slomom otišao je kod drugog gazde.

Taj drugi, med i mleko, obeća mu socijalno osiguranje, ali ga ne prijavi ni za mesec dana, ni za dva meseca, ni za pola godine. Kadgod „sluga” pita, jer se boji da se ne razboli, onaj ga zavarava. Te nije stigao, te zauzet je, te teška su vremena. Em nije prijavljen gde treba, momak je jošmorao da sažaljeva gazdu.Pa što ga nije napustio? Napustio ga je, ali na svoj jad. Sad nije imao para ni za koru hleba, ni za odeću, a nekmoli da smišlja i planira ženidbu i zasnivanje porodice.

Koliko su takvi mladi ljudi daleko i od poštenog usmenog ugovora! Zavise od časti svojih gazda. A zašto ne prijave nekoj kontroli svoga gazdu? Neće čovek koji je upoznao užas nezaposlenosti prijavljivati osobu koja mu daje gotove pare u ruke. Tu situaciju koriste sitni vlasnici.

Ali problem nije samo u nelegalnom poslovanju po malom biznisu. Od beogradskog sindikalnog tribuna Branislava Čanka, pre neki dan javnost je saznala da i u većem biznisu, po krupnijim asocijacijama, fabrikama i institucijama, ne cveta legalističko cveće. Mnogi načelnici i poslovođe, direktori i vlasnici krše osnove radnih prava svojih ljudi. Još uvek se bahati šefići i šefetine ponašaju kako im se ćefne! Pomenuti sindikalni tribun kaže da je zakon o radnim odnosima nedovoljan kao alatka za ograničavanje samovolje prema zaposlenima. „Zakon o radu je prosek za sve zaposlene u Srbiji, može ga sutrašnja vlada i promeniti, a ako se potpiše kolektivni ugovor, njega mogu menjati samo potpisnici – uprave, s jedne strane, a radnici, s druge strane”. Famozni kolektivni ugovordaleko podrobnije će definisati prava zaposlenih. Neće moći tako lako da izbacuju na ulicu po svojoj volji. Moju kumu su oterali iz firme voljom sitnog šefića i generalnog direktora pre nego što je stekla pravo na penziju. Moralo se plaćati socijalnom. Neće moći da te teraju na noćni rad ako ti ne plate bar trideset odsto više. Neće moći da drže radnike po građevinama bez zaštitnih šlemova, ili čak i gas-maski, ako to na nekom poslu treba.

Čitao sam jedan kolektivni ugovor u regionu: pišu da neće moći da ti zakinu na premijama za jubileje tvog boravka u firmi.

Iza sasvim činovničkog naziva „kolektivni ugovor” krije se ograničavanje moći poslednjih monarha, onih bahatih kneževa i knežića, gazda i gazdurina, pravih vlasnika i samozvanih birokratskih vlasnika.

Trebalo mi je dosta vremena da saznam šta u tim ugovorima piše. Čujem, negde po tri meseca ne daju platu zaposlenima. A to novo nadoknađivanje zakona o radu najzad će tako što učiniti nelegalnim.

Da nisam optimista? Da ne verujem u čarobne štapiće? A sem toga, ako olakšamo zaposlenima (da ne mogu da ih šutiraju), to još uvek neće značiti da smo olakšali nezaposlenima. Oni će i dalje morati do jedan noću da broje flaše s gazdom.