Доба поштених уговора?

Газде могу да буду врло гадни људи. Али нису сви једнаки. Има и добрих. Кад запошљавају младог човека, неки одмах младића или девојку пријаве социјалном, отпочне да им откуцава пензиони сат, имају осмочасовно радно време, плату добијају на време, у тачно утврђеном износу. Ако после десет ноћу остану на послу, то им се плаћа као ноћни рад, који се намирује износом за тридесет одсто већим...

Еј, хеј, стани! То са ноћним радом је већ претеривање! Можда ће тако бити у идеалној будућности. Али сада јок. Ја сам се током свог радног века нарадио и за време многих позних вечери и ноћи, али пошто то није било редовно, није ми се ни обрачунавало као ноћни рад. Један мој рођак, док је био у првој младости, имао је газду праву битангу. Младић је продавао пиће у радњи пуној флаша. Депо пића био је отворен до једанаест ноћу, а онда би газда долазио па до један ноћу пребројавао флаше, у присуству свог младог радника. Дечко је стизао кући после два ноћу. Тад је и у сну сањао да је неиспаван... али ни веће паре ни ограничавање радних сати није му уследило. Кад је већ био пред сломом отишао је код другог газде.

Тај други, мед и млеко, обећа му социјално осигурање, али га не пријави ни за месец дана, ни за два месеца, ни за пола године. Кадгод „слуга” пита, јер се боји да се не разболи, онај га заварава. Те није стигао, те заузет је, те тешка су времена. Ем није пријављен где треба, момак је јошморао да сажаљева газду.Па што га није напустио? Напустио га је, али на свој јад. Сад није имао пара ни за кору хлеба, ни за одећу, а некмоли да смишља и планира женидбу и заснивање породице.

Колико су такви млади људи далеко и од поштеног усменог уговора! Зависе од части својих газда. А зашто не пријаве некој контроли свога газду? Неће човек који је упознао ужас незапослености пријављивати особу која му даје готове паре у руке. Ту ситуацију користе ситни власници.

Али проблем није само у нелегалном пословању по малом бизнису. Од београдског синдикалног трибуна Бранислава Чанка, пре неки дан јавност је сазнала да и у већем бизнису, по крупнијим асоцијацијама, фабрикама и институцијама, не цвета легалистичко цвеће. Многи начелници и пословође, директори и власници крше основе радних права својих људи. Још увек се бахати шефићи и шефетине понашају како им се ћефне! Поменути синдикални трибун каже да је закон о радним односима недовољан као алатка за ограничавање самовоље према запосленима. „Закон о раду је просек за све запослене у Србији, може га сутрашња влада и променити, а ако се потпише колективни уговор, њега могу мењати само потписници – управе, с једне стране, а радници, с друге стране”. Фамозни колективни уговордалеко подробније ће дефинисати права запослених. Неће моћи тако лако да избацују на улицу по својој вољи. Моју куму су отерали из фирме вољом ситног шефића и генералног директора пре него што је стекла право на пензију. Морало се плаћати социјалном. Неће моћи да те терају на ноћни рад ако ти не плате бар тридесет одсто више. Неће моћи да држе раднике по грађевинама без заштитних шлемова, или чак и гас-маски, ако то на неком послу треба.

Читао сам један колективни уговор у региону: пишу да неће моћи да ти закину на премијама за јубилеје твог боравка у фирми.

Иза сасвим чиновничког назива „колективни уговор” крије се ограничавање моћи последњих монарха, оних бахатих кнежева и кнежића, газда и газдурина, правих власника и самозваних бирократских власника.

Требало ми је доста времена да сазнам шта у тим уговорима пише. Чујем, негде по три месеца не дају плату запосленима. А то ново надокнађивање закона о раду најзад ће тако што учинити нелегалним.

Да нисам оптимиста? Да не верујем у чаробне штапиће? А сем тога, ако олакшамо запосленима (да не могу да их шутирају), то још увек неће значити да смо олакшали незапосленима. Они ће и даље морати до један ноћу да броје флаше с газдом.