Ostvaren san

Pro­šlo je tač­no sto go­di­na ot­ka­ko je 25. no­vem­bra 1918. u No­vom Sa­du odr­ža­na Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na Sr­ba, Bu­nje­va­ca i osta­lih Slo­ve­na u Ba­na­tu, Bač­koj i Ba­ra­nji. Na ovom sku­pu, po­zna­tom i pod na­zi­vom No­vo­sad­ska skup­šti­na, gla­so­vi­ma 757 po­sla­ni­ka do­ne­ta je sle­de­ća od­lu­ka: „Mo­li­mo vla­du brat­ske Sr­bi­je da na kon­gre­su mi­ra za­stu­pa na­še in­te­re­se.

Pri­klju­ču­je­mo se Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji, ko­ja svo­jim do­sa­da­šnjim ra­dom i raz­vit­kom ujem­ča­va slo­bo­du, rav­no­prav­nost, na­pre­dak u sva­kom prav­cu ne sa­mo na­ma ne­go i svi­ma slo­ven­skim, pa i ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma ko­ji sa na­ma za­jed­no ži­ve. Ovaj naš zah­tev ho­će da ujed­no po­mog­ne te­žnje svih Ju­go­slo­ve­na, jer je na­ša iskre­na že­lja da srp­ska vla­da udru­že­na sa Na­rod­nim ve­ćem u Za­gre­bu uči­ni sve da do­đe do stva­ra­nja je­din­stve­ne dr­ža­ve Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca pod vođ­stvom kra­lja Pe­tra i nje­go­ve di­na­sti­je.”

Ovom, slo­bod­no se mo­že re­ći, isto­rij­skom od­lu­kom Ba­nat, Bač­ka i Ba­ra­nja pre jed­nog ve­ka uje­di­ni­li su se sa Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom. Dan ra­ni­je, 24. no­vem­bra u Ru­mi je, u ku­ći ugled­nog po­li­ti­ča­ra Žar­ka Mi­la­di­no­vi­ća, odr­žan zbor iza­sla­ni­ka Na­rod­nog ve­ća Sre­ma, ko­jem je pri­su­stvo­va­lo oko 700 uče­sni­ka.

Na nje­mu je usvo­je­na sle­de­ća od­lu­ka: „Da­na­šnji zbor iza­sla­ni­ka Na­rod­nih ve­ća iz Sre­ma tra­ži da se ostva­ri je­din­stve­na i de­mo­krat­ski ure­đe­na dr­ža­va Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca pod di­na­sti­jom Ka­ra­đor­đe­vić i oče­ku­je od Na­rod­nog ve­ća u Za­gre­bu da se što pre ostva­ri jed­na za­jed­nič­ka vla­da sa se­di­štem u Be­o­gra­du.” 

Za slu­čaj ple­men­skog ili po­li­tič­kog ce­pa­nja iz­ja­vlju­ju za­stup­ni­ci na­rod­nih ve­ća iz Sre­ma, kao iza­sla­ni­ci na­ro­da, da se od­lu­ču­ju za ne­po­sred­no pri­sa­je­di­nje­nje Sre­ma Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji.” Od­lu­če­no je i da se upu­ti de­le­ga­ci­ja na skup­šti­nu u No­vi Sad, ko­ja će nje­ne uče­sni­ke upo­zna­ti sa ovim od­lu­ka­ma.

Od­lu­ke No­vo­sad­ske skup­šti­ne, kao i čla­no­va Na­rod­nog ve­ća iz Sre­ma, po­ka­zi­va­le su is­kre­nu te­žnju srp­skog na­ro­da sa ovih pro­sto­ra. Ali, put za ostva­re­nje te te­žnje ni­je bio ta­ko jed­no­sta­van i za­vi­sio je od rat­nih uspe­ha srp­ske voj­ske, ali i in­te­re­sa ve­li­kih si­la. 

Po­lo­žaj srp­skog na­ro­da u Ba­na­tu, Bač­koj, Ba­ra­nji i Sre­mu, kao i osta­lim de­lo­vi­ma Austro­u­gar­ske, sve do sep­tem­bra 1918. bio je ne­po­vo­ljan, a nji­ho­va bu­duć­nost kraj­nje ne­iz­ve­sna. Okol­no­sti su se, me­đu­tim, pro­me­ni­le ka­da je pro­bi­jen So­lun­ski front, a srp­ska voj­ska kre­nu­la u ju­riš za oslo­bo­đe­nje ze­mlje. Već 1. no­vem­bra ona je ušla u Be­o­grad i iz­bi­la na Sa­vu i Du­nav. Bi­lo je ja­sno da je kraj ra­ta bli­zu i da će Austro­u­gar­ska do­ži­ve­ti po­raz ko­ji će za­pe­ča­ti­ti nje­nu sud­bi­nu. Već 3. no­vem­bra Austro­u­gar­ska je pot­pi­sa­la ka­pi­tu­la­ci­ju, a ši­rom ca­re­vi­ne na­stu­pi­li su pro­te­sti i ko­me­ša­nja ko­ji će ubr­zo do­ve­sti do nje­nog ras­pa­da. 

Svi ti pro­ce­si ni­su mi­mo­i­šli ni naš na­rod na pro­sto­ru da­na­šnje Voj­vo­di­ne. Sr­bi pre­ča­ni ose­ti­li su da je na­stu­pio tre­nu­tak da nji­ho­va ve­kov­na te­žnja za uje­di­nje­njem ovih kra­je­va sa Sr­bi­jom naj­zad bu­de i re­a­li­zo­va­na. U svim de­lo­vi­ma Ba­na­ta, Bač­ke, Sre­ma i Ba­ra­nje, ali i dru­gih kra­je­va u ko­ji­ma je ži­veo naš na­rod osni­va­ni su na­rod­ni od­bo­ri ko­ji su pre­u­zi­ma­li vlast i po­če­li is­ti­ca­ti svo­je po­li­tič­ke ci­lje­ve. Pr­vi ta­kav od­bor osno­van je 31. ok­to­bra u Ve­li­kom Beč­ke­re­ku (Zre­nja­ni­nu) i na nje­go­vom če­lu se na­la­zio Slav­ko Žu­pun­ski. Naj­va­žni­ji, no­vo­sad­ski od­bor osno­van je 3. no­vem­bra. Nje­ga je pred­vo­dio Ja­kov Ja­ša To­mić, sva­ka­ko naš naj­zna­čaj­ni­ji pre­čan­ski po­li­ti­čar to­ga vre­me­na, glav­ni ured­nik li­sta „Za­sta­va” i vo­đa Ra­di­kal­ne stran­ke. Ovaj Vr­šča­nin, ko­ji je ve­ći­nu ži­vo­ta pro­veo u No­vom Sa­du, a go­to­vo ceo Pr­vi svet­ski rat u za­ro­blje­ni­štvu, ima­će i naj­va­žni­ju ulo­gu u do­ga­đa­ji­ma ko­ji će do­ve­sti do uje­di­nje­nja Ba­na­ta, Bač­ke i Ba­ra­nje sa Sr­bi­jom.

Do­dat­nu si­gur­nost u bor­bi za svo­je ci­lje­ve pru­ža­la im je srp­ska voj­ska ko­ja je od­mah po ka­pi­tu­la­ci­ji Austro­u­gar­ske pre­šla Du­nav i Sa­vu i pre­šla na te­ri­to­ri­ju da­na­šnje Voj­vo­di­ne. Još pre ka­pi­tu­la­ci­je Ni­ko­la Pa­šić je voj­vo­di Ži­vo­ji­nu Mi­ši­ću upu­tio de­pe­šu u ko­joj se ka­že: „Pri­mir­je sa Austro­u­gar­skom bi­će usko­ro pot­pi­sa­no. Hi­taj­te naj­br­že ići u Bo­snu, Ba­nat, Srem i osta­le kra­je­ve u ko­ji­ma ži­vi naš na­rod...” To je i ostva­re­no. Srp­ska voj­ska je u No­vi Sad ušla već 9. no­vem­bra, gde joj je pri­re­đen sve­ča­ni do­ček, a do po­lo­vi­ne no­vem­bra iz­bi­la je na li­ni­ju Bes­te­re­ce–Mo­riš–Su­bo­ti­ca–Pe­čuj–Dra­va, ko­ja je ozna­če­na kao de­mar­ka­ci­o­na zo­na do okon­ča­nja pre­go­vo­ra i for­mi­ra­nja no­vih me­đu­dr­žav­nih gra­ni­ca. Va­lja, me­đu­tim, re­ći da je No­vi Sad oslo­bo­đen još u no­ći 27. ok­to­bra, i to za­slu­gom pot­po­ruč­ni­ka Bo­ška Pa­vlo­vi­ća, ko­ji je, po po­vrat­ku vo­zom iz za­ro­blje­ni­štva, s gru­pom voj­ni­ka za­u­zeo ključ­na me­sta u gra­du i ti­me, prak­tič­no omo­gu­ćio for­mi­ra­nje no­ve vla­sti.

Ali, ta­da se još ni­je zna­lo na ko­ji na­čin će ide­ja o uje­di­nje­nju sa Sr­bi­jom bi­ti re­a­li­zo­va­na. U ve­zi s tim po­ja­vi­la su se dva pred­lo­ga. Pr­vi je bio da se uje­di­nje­nje spro­ve­de pre­ko Na­rod­nog ve­ća Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba u Za­gre­bu, od­no­sno da ovi kra­je­vi pr­vo uđu u sa­stav Dr­ža­ve Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca (pro­gla­še­ne 27. ok­to­bra 1918), pa da se on­da uje­di­ne s Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom. Dru­gi pred­log, iza ko­ga je sta­ja­la ve­ći­na na­ro­da i naj­ve­ći broj voj­vo­đan­skih po­li­ti­ča­ra bio je da se Ba­nat, Ba­ra­nja i Bač­ka pr­vo uje­di­ne sa Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom, pa da on­da ta­ko uje­di­nje­ni kre­nu u da­lje in­te­gra­ci­je. Ko­nač­na od­lu­ka da se pri­hva­ti ovaj dru­gi pred­log do­ne­ta je 17. no­vem­bra na pri­lič­no bur­nom sku­pu na­rod­nih ve­ća odr­ža­nom u Ma­ti­ci srp­skoj, u No­vom Sa­du. Tom pri­li­kom Ja­ša To­mić iz­go­vo­rio je ču­ve­ne re­či: „Da mi pr­vo ob­u­če­mo srp­sku ko­šu­lju, pa tek on­da ju­go­slo­ven­ski ka­put.”

Ta­da je od­lu­če­no i da 25. no­vem­bra bu­de odr­ža­na Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na Sr­ba, Bu­nje­va­ca i osta­lih Slo­ve­na u Ba­na­tu, Bač­koj i Ba­ra­nji, na ko­joj će ova od­lu­ka bi­ti i ozva­ni­če­na. Iz­bo­ri za ovu skup­šti­nu odr­ža­ni su ta­ko što je na sva­kih hi­lja­du sta­nov­ni­ka bi­ran po je­dan po­sla­nik na­rod­nog od­bo­ra. Iz­bo­ri su vr­še­ni jav­nom akla­ma­ci­jom, a pra­vo gla­sa ima­li su mu­škar­ci i že­ne sta­ri­ji od 20 go­di­na, što je bi­lo na­pred­no za to vre­me. Za­to je me­đu po­sla­ni­ci­ma bi­lo i se­dam že­na. Ina­če, po­sla­ni­ci za ovu skup­šti­nu su uglav­nom bi­ra­ni iz re­do­va srp­skog i osta­lih slo­ven­skih na­ro­da, što je ob­ja­šnja­va­no či­nje­ni­com da osta­li na­ro­di već ima­ju svo­je od­bo­re ko­ji za­stu­pa­ju nji­ho­ve in­te­re­se. Na taj na­čin, iz svih de­lo­va Ba­na­ta, Bač­ke i Ba­ra­nje, iza­bra­no je 757 de­le­ga­ta ko­ji su pri­su­stvo­va­li No­vo­sad­skoj skup­šti­ni. Od to­ga bro­ja, 578 su bi­li Sr­bi, 84 Bu­njev­ci, 62 Slo­va­ci, 21 Ru­sin, še­sto­ri­ca Nem­ci, pe­to­ri­ca Hr­va­ti i Šok­ci i je­dan Ma­đar. 

Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na Sr­ba, Bu­nje­va­ca i osta­lih Slo­ve­na u Ba­na­tu, Bač­koj i Ba­ra­nji odr­ža­na je u po­ne­de­ljak, 25. no­vem­bra 1918. Skup­šti­na je odr­ža­na u sa­li Grand ho­te­la „Ma­jer” – da­na­šnjoj zgra­di Voj­vo­đan­ske ban­ke na Tr­gu slo­bo­de, u cen­tru No­vog Sa­da. Skup­šti­nu je otvo­rio uni­jat­ski pro­ta Jo­van Hra­ni­lo­vić, kao naj­sta­ri­ji po­sla­nik, a pred­se­da­vao joj je Ig­njat Pa­vlas. Na po­čet­ku skup­šti­ne Ja­ša To­mić odr­žao je go­vor ko­ji je po­čeo re­či­ma: „Ko­sov­ski mu­če­ni­ci, sreć­no vam oslo­bo­đe­nje. Mi ni­smo sa­mi. Zar mo­že bi­ti, a da vi to ne vi­di­te da se u ovoj dvo­ra­ni na­la­zi i srp­ska pet­sto­go­di­šnja isto­ri­ja, do sa­da tu­žna, a sa­da oza­re­na i na­sme­ja­na. Mo­že li bi­ti da vi u zra­ku ove dvo­ra­ne ne vi­di­te na­še ve­li­ke mr­tve – duh nji­hov. Mo­že li bi­ti da ne vi­di­te ka­ko na pro­zo­re uda­ra­ju pa­hu­lji­ce be­log sne­ga, a u tim pa­hu­lji­ca­ma je duh onih ko­ji se još ni­su ni ro­di­li i ko­ji će tek do­ći, duh bu­duć­no­sti na­še. Je­smo li do­bro ura­di­li? Ako pi­ta­mo sr­ce, ka­za­će nam – uči­ni­li ste po me­ni, ako pi­ta­mo pa­met – i ona će nam to isto ka­za­ti.”

Na sli­čan na­čin, o po­tre­bi uje­di­nje­nja sa Sr­bi­jom i stva­ra­nju je­din­stve­ne ju­žno­slo­ven­ske dr­ža­ve go­vo­rio je i ka­to­lič­ki sve­šte­nik Bla­ško Ra­jić, Bu­nje­vac iz Su­bo­ti­ce. Po­tom je gla­so­vi­ma svih po­sla­ni­ka po­tvr­đe­na od­lu­ka o uje­di­nje­nju sa Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom, kao i od­lu­ka da ona ubu­du­će za­stu­pa in­te­re­sa sta­nov­ni­ka Ba­na­ta, Ba­ra­nje i Sre­ma.

Va­žno je re­ći da je na No­vo­sad­skoj skup­šti­ni is­tak­nu­ta i oba­ve­za da se svim ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma, ko­ji su na pro­sto­ru da­na­šnje Voj­vo­di­ne ta­da či­ni­li oko po­lo­vi­ne sta­nov­ni­ka, ga­ran­tu­ju sva pra­va: „Ne­srp­skim i ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma ko­ji osta­ju u na­šim gra­ni­ca­ma obez­be­đu­je se sva­ko pra­vo ko­je že­le da, kao ma­nji­na sa­ču­va­ju i raz­vi­ja­ju svo­je na­rod­no bi­će.” Za­šti­ta istih pra­va za­tra­že­na je i za Sr­be i osta­le Slo­ve­ne ko­ji će se na­ći iz­van gra­ni­ca no­vo­u­spo­sta­vlje­ne dr­ža­ve. 

Na skup­šti­ni su iza­bra­ni i no­vi or­ga­ni vla­sti – Na­rod­na upra­va za Ba­nat, Bač­ku i Ba­ra­nju (po­kra­jin­ska vla­da), či­ji je pred­sed­nik bio Jo­van La­lo­še­vić, kao i Ve­li­ki na­rod­ni sa­vet. Sa od­lu­ka­ma No­vo­sad­ske skup­šti­ne upo­zna­ta je srp­ska vla­da, ko­ja je od ta­da za­stu­pa­la nje­ne in­te­re­se, ali i Na­rod­no ve­će u Za­gre­bu, a po­sred­no i dru­ge dr­ža­ve. Svo­ju po­sled­nju sed­ni­cu Na­rod­na upra­va za Ba­nat, Bač­ku i Ba­ra­nju odr­ža­la je 11. mar­ta 1919, ka­da su iza­bra­ni po­sla­ni­ci iz ovih kra­je­va za pri­vre­me­nu skup­šti­nu Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. 

Va­lja is­ta­ći da deo sta­nov­ni­ka ovih pro­sto­ra, po­seb­no iz re­do­va ma­đar­skog i ne­mač­kog na­ro­da, ni­je po­dr­žao ove od­lu­ke, ali ih je vre­me­nom pri­hva­tio kao po­sle­di­cu is­ho­da Pr­vog svet­skog ra­ta i ras­pa­da Austro­u­gar­ske ca­re­vi­ne. Ta­ko je Voj­vo­di­na, od­lu­kom nje­nog na­ro­da, ušla i do da­nas osta­la u sa­sta­vu svo­je ma­ti­ce, Sr­bi­je.