Ratna golgota sarajevskih Srba

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka, 9. maja – Na spisku Udruženja nestalih lica sarajevsko–romanijske regije nalaze se 842 imena Srba, kojima se zameo trag u ratu. Udruženje, objašnjava za naš list njegov predsednik Milan Mandić, ne vodi evidenciju poginulih i ubijenih sarajevskih Srba, kojih je do sada registrovano oko pet i po hiljada. Istina, ova brojka je mnogo veća od one kojom, za sada, barata Ministarstvo unutrašnjih poslove Republike Srpske koje je prikupilo kompletne podatke (ime, prezime, matični broj, adresa, mesto i način stradanja...) za više od 3.200 Srba stradalih na području Sarajeva. „U Sarajevu je počinjen stravičan zločin nad Srbima, a osmišljen je, kao i njihovo prikrivanje, u tadašnjim najvišim organima vlasti. Navešću jedan od primera, koji potvrđuju ovu tezu. Iako je Komisija za ljudska prava Ustavnog suda Bosne i Hercegovine obavezala Vladu Federacija BiH da porodicama nestalih Srba dostavi sve podatke o njihovim srodnicima, ona to nikada nije učinila, niti je protiv odgovornih lica u njoj, u skladu sa zakonom, pokrenut krivični postupak”, navodi Milan Mandić.

Osim toga, dodao je on, nekadašnji premijeri Federacija BiH Adnan Terzić i Ahmet Hadžipašić javno su govorili da za 6.500 stanova u Sarajevu nisu podneseni zahtevi za vraćanje imovine. „Pitam se gde su ti stanari i zbog čega nisu podneli zahteve za povrat svoje imovine? Ne tvrdim da su svi ti Srbi pobijeni i nestali, ali, dok se ne uverim u suprotno, imam dovoljno razloga da verujem da se tako nešto desilo. Uostalom, posmrtni ostaci Srba odvedenih iz svojih kuća i stanova u Sarajevu pronalaženi su u Zenici, Visokom, Kaknju, Maglaju... a da nam nikad nije rečeno kako su dospeli tamo”, naglašava Mandić i kao glavnog kreatora prikrivanja zločina nad Srbima imenuje nekadašnjeg predsednika federalne Komisije za nestala lica Amora Mašovića.

Podatke o stradanju Srba i masovnim grobnicama dostavljali su mu i pojedini Bošnjaci, ali su to – strahujući za svoju bezbednost – činili tajno. „Međutim, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, sva bošnjačka politička, policijska, sudska i tužilačka elita se angažovala na sakrivanju ratnih zločina. Takvi su primeri masovna grobnica pod fontanom u naselju Dobrinja II i školi ’Simon Bolivar’. Ipak, do sada je pronađeno oko 500 tela nestalih Srba i nepobitno je utvrđeno da su većini tih nesrećnika polomljene kosti, što znači da su pre smrti bili žrtve svirepog nasilja”, obrazlaže Mandić.

Udruženje nestalih lica sarajevsko–romanijske regije sarađuje sa nekoliko srodnih bošnjačkih i hrvatskih udruženja. „Sa većinom nevladinih organizacija, kako u Republici Srpskoj, tako i u Federaciji BiH, nemamo nikakvu saradnju, jer su one, uglavnom, politizovane. Moji saradnici i ja nikada nećemo dozvoliti da nas neko koristi u dnevnopolitičke svrhe. Mi se borimo za prava porodica koje zastupamo i kojima i ja pripadam, jer je na spisku nestalih i moj otac Božo koji je odveden iz svoje kuće i do danas mu nisam našao posmrtne ostatke”, kategoričan je naš sabesednik.

On i njegova porodica su, objašnjava, kao i hiljade sarajevskih Srba u ratu, prošli pravu golgotu: „Otac je nestao, a majka Obrenija je prošla kroz dva logora u kojima je, zahvaljujući mom školskom drugu Omeru Kupusu, nisu zlostavljali. Brat Ljubomir je, nažalost, bio lošije sreće. Iz logora, u kojima je proveo tri godine, izašao je sa više polomljenih nego celih kostiju. Ja sam, kao borac Vojske Republike Srpske, dva puta ranjavan. Ukupno, u ratu je poginulo ili zverski ubijeno 38 članova moje uže i šire porodice. Uprkos tome, danas sa suprugom i tri sina živim u kolektivnom alternativnom smeštaju.„

Bez obzira na sve to, Milan Mandić se ne odriče ni Sarajeva, ni svoje imovine u Sarajevu, ni svojih prijatelja u ovom gradu. „Istina, u svoj grad ne mogu da se vratim, iako mi je, barem na papiru, vraćena imovina”, kazuje on. „Međutim, od naših kuća su ostali samo temelji, zarasli u korov i žbunje. Sredstava da obnovimo nemamo, a niko neće da nam pomogne. Za to krivim i sebe, jer nisam poslušao one koji su mi sugerisali da još nije vreme za ono što pokušavam da dokažem – da je nad sarajevskim Srbima učinjen zločin neviđenih razmera. Možda sam kriv i zbog toga što nisam dozvolio političarima da zloupotrebe udruženje, koje radi potpuno volonterski u kancelariji koju nam je dala Skupština grada Istočno Sarajevo.”

Podsećajući da je svoj patriotizam i pripadnost srpskom narodu dokazao u ratu, Mandić ističe i ovo: „Odavno govorim da svaki narod u BiH treba prvo da raščisti sam sa sobom, do dobro promisli o svemu što nam se desilo i da najpre odgovori na pitanje u čijoj nam je kuhinji spremljeno ono što nam se dogodilo. Kada to shvatimo onda ćemo se lako dogovoriti kako da nastavimo normalno da živimo jedni pored drugih, ako već ne možemo da živimo zajedno. Shvatićemo i to da nevinim žrtvama, kao što su deca, treba da podignemo jedan spomenik, a ne da svako diže obeležje svojoj deci. Jer, kakva je razlika između jednoipogodišnjeg Miluna Tešanovića, zaklanog u selu Ljuta kod Kalinovika, i njegovog vršnjaka poginulog od granate na Alipašinom polju u Sarajevu? Obojica su žrtve ludosti na koju su stariji bili nahuškani.”