Đukićev alibi

Miodrag Đukić od trenutka kada je preuzeo obavezu da vodi najbolju fudbalsku selekciju Srbije prvi put nalazi se na našem „tapetu”. I mislim, s pravom. Jer, spisak pozvanih igrača, kandidata za prvu jedanaestoricu, koji je saopštio novinarima pred prijateljske utakmice sa Republikom Irskom, Rusijom i Nemačkom, navodi na razmišljanje da li se selektor opredelio za sastavljanje ekipe koja može da odgovori zahtevima budućih izazova, ili se ziheraški odlučio da pozove zvučna imena kojima će se pokriti u slučaju neuspeha i reći: šta mogu to su najbolji, mi bolje nemamo. Sudeći po imenima, čini se da se opredelio za ovu drugu, alibi varijantu, koja ne sluti na dobro.

Ako pogledamo spisak imena, videćemo da je najveći broj igrača van prvih postava svojih ekipa. Konkretno: Nikola Žigić u Valensiji nije odigrao pošten meč skoro celu sezonu, golman Stojković u Sportingu takođe, Branislav Ivanović u Čelziju isto tako. Šta znamo o dometima i mogućnostima igrača poput Jankovića u Palermu, Kovačevića u Mecu, Babovića u Nantu, Marjana Markovića u Dinamu iz Ukrajine?. O golmanu Dišljenkoviću da i ne govorim…

Nema sumnje da nisu sporni ni Vidić, ni Rukavina, ni Lazović, pa ni Pantelić. Ali malo je to igrača koji mogu da nose igru reprezentacije koja ima ambiciju da povrati teško stečeni, a lako izgubljeni ugled i u narednom periodu izbori sebi mesto u evropskoj eliti.

Priče koje kolaju u sportskoj štampi da mu predstoji smena, ne idu na ruku Đukiću i ne olakšavaju mu posao. Naprotiv. Ali, to je naša specifičnost i ne samo naša. Selektori svuda u svetu uvek su na meti novinara i taj teret moraju stojički da nose. Ako nisu u stanju, bolje da se nisu ni prihvatali tog nezahvalnog posla u kojem lovorike pripadaju igračima, a neuspesi trenerima. To je, međutim, tako i nikako drugačije. Baš zbog toga, smatram da je selektor morao da načini neki rez i sam preuzme odgovornost, bez namere da se bilo kome dopadne. On to, na žalost, nije učinio. Propustio je, između ostalog, priliku da šansu da drugim, mlađim igračima, da rizikuje. U ostalom nema šta da izgubi. Bio je selektor mlade reprezentacije i mogao je da pokloni povrenje nekom iz te plejade koja je dostigla evropski nivo.

U ovoj zemlji ni uspeh ne garantuje priznanje, uvek ima onih koji poput orlova strvinara zlurado čekaju nečiji neuspeh da bi se promovisali u stručnjake, spasioce. Njih ne zanima rad na duge staze, obično posut trnjem i teškim iskušenjima. Traže rezultate odmah, a sami ih nikad nisu imali.

O tome Đukić je vodio računa i tu je pogrešio. Jer, našem reprezentativnom fudbalu potrebna je generalna popravka. Ona mora da bude izvedena ponajviše u režiji selektora koji, ako želi da bude uspešan, mora da prekine sa dosadašnjom praksom trulih kompromisa sa rukovodstvima pojedinih klubova i odoli pritiscima kojima je kroz naručene novinske napise izložen. Ako to uspe na dobrom je putu da ostvari kakav, takav rezultat. U suprotnom biće samo još jedan u nizu potrošnih selektora, kojih, rezultati na velikim takmičenjima pokazuju, već imamo na pretek.