Ђукићев алиби

Миодраг Ђукић од тренутка када је преузео обавезу да води најбољу фудбалску селекцију Србије први пут налази се на нашем „тапету”. И мислим, с правом. Јер, списак позваних играча, кандидата за прву једанаесторицу, који је саопштио новинарима пред пријатељске утакмице са Републиком Ирском, Русијом и Немачком, наводи на размишљање да ли се селектор определио за састављање екипе која може да одговори захтевима будућих изазова, или се зихерашки одлучио да позове звучна имена којима ће се покрити у случају неуспеха и рећи: шта могу то су најбољи, ми боље немамо. Судећи по именима, чини се да се определио за ову другу, алиби варијанту, која не слути на добро.

Ако погледамо списак имена, видећемо да је највећи број играча ван првих постава својих екипа. Конкретно: Никола Жигић у Валенсији није одиграо поштен меч скоро целу сезону, голман Стојковић у Спортингу такође, Бранислав Ивановић у Челзију исто тако. Шта знамо о дометима и могућностима играча попут Јанковића у Палерму, Ковачевића у Мецу, Бабовића у Нанту, Марјана Марковића у Динаму из Украјине?. О голману Дишљенковићу да и не говорим…

Нема сумње да нису спорни ни Видић, ни Рукавина, ни Лазовић, па ни Пантелић. Али мало је то играча који могу да носе игру репрезентације која има амбицију да поврати тешко стечени, а лако изгубљени углед и у наредном периоду избори себи место у европској елити.

Приче које колају у спортској штампи да му предстоји смена, не иду на руку Ђукићу и не олакшавају му посао. Напротив. Али, то је наша специфичност и не само наша. Селектори свуда у свету увек су на мети новинара и тај терет морају стојички да носе. Ако нису у стању, боље да се нису ни прихватали тог незахвалног посла у којем ловорике припадају играчима, а неуспеси тренерима. То је, међутим, тако и никако другачије. Баш због тога, сматрам да је селектор морао да начини неки рез и сам преузме одговорност, без намере да се било коме допадне. Он то, на жалост, није учинио. Пропустио је, између осталог, прилику да шансу да другим, млађим играчима, да ризикује. У осталом нема шта да изгуби. Био је селектор младе репрезентације и могао је да поклони поврење неком из те плејаде која је достигла европски ниво.

У овој земљи ни успех не гарантује признање, увек има оних који попут орлова стрвинара злурадо чекају нечији неуспех да би се промовисали у стручњаке, спасиоце. Њих не занима рад на дуге стазе, обично посут трњем и тешким искушењима. Траже резултате одмах, а сами их никад нису имали.

О томе Ђукић је водио рачуна и ту је погрешио. Јер, нашем репрезентативном фудбалу потребна је генерална поправка. Она мора да буде изведена понајвише у режији селектора који, ако жели да буде успешан, мора да прекине са досадашњом праксом трулих компромиса са руководствима појединих клубова и одоли притисцима којима је кроз наручене новинске написе изложен. Ако то успе на добром је путу да оствари какав, такав резултат. У супротном биће само још један у низу потрошних селектора, којих, резултати на великим такмичењима показују, већ имамо на претек.