„Snažni” (samo) dok ustupamo

Srpske vlasti su mesecima poručivale: „Sa Srbijom se sada drugačije razgovara”, „Srbija je mnogo snažnija”, „Na Zapadu su spremni da saslušaju mišljenje Srbije”. Ako je zaista tako, i ako „vlasti” kosmetskih Albanaca ništa ne rade bez prethodnog dogovora sa Zapadom, pre svega s Amerikancima – što, ispravno, ponavljaju naše vlasti, kako to da su ovi nedavno faktički zabranili trgovinu između Kosova i Metohije i ostatka na Zapadu „uvažene” Srbije? Pritom je jasno – i u Prištini i u prestonicama Zapada – da ova mera nije toliko uperena protiv ekonomskih interesa Srbije, koliko dovodi u pitanje sam opstanak kosmetskih Srba u svom zavičaju. Dakle, Albanci i Zapad su nas, u već tradicionalno ucenjivačkom maniru, doveli u situaciju da biramo između opstanka Srba na KiM i (kakve-takve) legitimne odbrane srpskih državnih interesa na KiM.

Oni koji su tokom nedavnog poniženja stoleća Srbije u Parizu, „pred 20–25 svedoka”, kako nam reče predsednik, rekli kako su „Srbi veliki narod”, spremni su da, ne trepnuvši, državu tog naroda ubrzo ponovo dovedu u bolno ponižavajuću poziciju. Očigledno je, dakle, da ne stojimo ni blizu tako dobro kao što su to naše vlasti doskora procenjivale – „doskora”, jer im je valjda sada jasno da je Zapad prema nama suštinski i dalje podjednako beskrupulozan i agresivan kao 1999. i 2008. Naše skorašnje diplomatske uspehe u borbi za KiM, nesporne i vredne pohvale, zapadnjački otimači Kosmeta shvatili su kao svoje male poraze i zato su rešili da nam se odmah osvete – ne direktno, već preko svojih prijatelja na terenu: narko-dilera i trgovaca ljudskim (srpskim) organima, koje oni zovu „kosovske vlasti”.

Posle izbijanja poslednje krize predsednik je, s pravom, primetio da su „kosovske vlasti” pregovore sa Srbijom shvatile kao pravolinijski proces priznavanja njihove „nezavisnosti”, a ne kao prave pregovore, čiji ishod nije unapred poznat i odlučen. Na stranu što je predsednik Srbije, neovlašćeno i protivustavno, odlučio da ti pregovori treba da se okončaju ishodom koji izlazi izvan okvira Ustava i Rezolucije 1244, prema kojem je Kosovo i Metohija celovit i nedeljiv deo Srbije, zbog čega ne dolazi u obzir nikakvo novo povlačenje granica u obliku takozvanog razgraničenja (Srbije sa samom sobom), kojim bi se lavovski deo srpske pokrajine bespovratno darovao velikoj Albaniji. A sada je postalo i jasno – tačnije, makar sada, jer, za razliku od visokih srpskih činovnika, ima nas kojima je to sve vreme bilo očigledno – da ne samo „kosovske vlasti”, nego i Zapad, smatraju da briselski „pregovori” moraju da se završe srpskim priznanjem „Kosova”, u granicama koje su solidarno odredili i potvrdili srpski i jugoslovenski komunisti i NATO bombarderi.

Pravih pregovora tokom njihove višegodišnje briselske inscenacije nikada nije bilo, a taj tragikomični igrokaz, najozbiljnijih posledica po Srbiju i kosmetske Srbe, trajao je samo dok je Srbija postepeno odustajala od raznih nivoa i manifestacija svoje suverenosti na KiM. A kada su naše vlasti – zbog 10 odsto ilegalne „carine”, a ne, recimo, zbog pet godina onemogućavanja Zajednice srpskih opština, unutar, naglašavamo, „kosovskog” „pravnog” sistema – rešile da zbog najnovije drskosti ratnog zločinca Ramuša samo odlože nastavak „pregovora”, suočile su se, brutalnije nego ranije, sa pravim i nepromenjenim stavom Zapada: priznajte Kosovo, a onda ćemo videti šta ćemo s vama. Čak se ni nečasna trampa Kosovo za članstvo u EU ne stavlja u izgled. Uostalom, već ima glasova na Zapadu da posle „rešenja” „kosovskog pitanja” na red dolazi „problem” Srpske, pretpostavljamo s namerom da (ponovo) ucenjena Srbija dâ doprinos njenom institucionalnom gušenju. Privid pregovora povezan je s prividom naše, na „kooperativnosti” sa Zapadom zasnovane „snage” – u koji su naše vlasti, u svojoj narcisoidnoj konstrukciji, nažalost poverovale, a čitavo uobraženje bilo je pothranjivano našom politikom puzećeg priznavanja „kosovske” nezavisnosti.

No, odavno je prošlo krajnje vreme da srpske vlasti shvate u kakvoj međunarodnoj realnosti živimo, da Zapad prema nama od 1999. „ni za jotu” nije promenio neprijateljske ciljeve, te da zato temeljito preispitaju briselske „pregovore” i usredsrede se na odbranu ostataka od suverenosti Srbije na KiM, koje dosad još, na tadićevsko-jeremićevskom tragu, ne stigoše da predaju.
(Autor je zaposlen na Fakultetu političkih nauka, Beograd)