Prizrenski hleb od srpskog brašna

– Je li dobar hleb?

– Nema boljeg hleba od prizrenskog – odgovara pekar u centru Prizrena, a na pitanje što je skuplji nego ranije, kratko odgovara: – Srpsko brašno. Još će da poskupi.

Dok u razgovoru meša ekavicu i ijekavicu, tvrdi kako je prizrenska voda presudna za kvalitet hleba, i smeje se. U velikim porodicama i sirotinjskim sredinama brašno i hleb su osnovne namirnice i bez njih se ne može. Domaćin velike albanske porodice prvo mora da misli na hleb.

Odluka vlade Ramuša Haradinaja prvo je pogodila te porodice koje žive u ekstremnom siromaštvu. Najnoviji izveštaj Ujedinjenih nacija na Kosovu govori da jedna trećina stanovništva, 29,2 odsto, živi u relativnom siromaštvu, a 8,2 odsto je ekstremno siromašna, što znači da zarađuje manje od jednog dolara dnevno. Nezaposlenost je 32,9 odsto dok se 27.609 porodica nalazi na listi za socijalnu pomoć. Njima ovaj prizrenski hleb znači život.

U srpskim sredinama, u Metohiji, novobrdskom kraju, Pomoravlju, najteže je korisnicima narodnih kuhinja kojima upravlja Humanitarna organizacija ,,Majka devet Jugovića”. Ova institucija, već sedamnaest godina pri Eparhiji raško-prizrenskoj po blagoslovu episkopa Teodosija, na različite načine, pomaže tri hiljade ljudi. Njenim kuhinjama ovih hladnih dana, pošto su uvedene takse od sto odsto, nedostaje sve.

– Stiglo nam je dvadeset pet tona brašna iz Crne Gore, očekujemo još jedan kamion namirnica. Zaista su brzo reagovali ljudi i crkva iz Crne Gore – kaže protinica Svetlana Stević, koja vodi ovu humanitarnu organizaciju. – Sada se javlja još jedan problem jer dolaze ljudi koji ranije nisu koristili naše usluge. Traže džak brašna, paket ulja ili šećera, a mi ne možemo da ih odbijemo. Uplatio nam je „Baštionik” iz Republike Srpske novac da kupimo ulje, a mi ovde možemo da kupimo samo pet paketa jer su kosovske vlasti zabranile da se prodaje više srpske robe. Svi je kupuju. Tako, valjda, sprečavaju nestašice. Najteže je južno od Ibra, ali se o tome premalo govori – zaključuje protinica Svetlana.

Samo je pitanje vremena kada će u pekarama prestati da miriše hleb. Oguglali na pritisak, Srbi južno od Ibra su svoj život okrenuli ka nevidljivosti. Sve se prilagođava opstanku u kom ćeš preživeti ako si što manje vidljiv.

– Do Svetog Nikole ići ću nekoliko puta do Kosovske Mitrovice da kupujem srpske proizvode za slavu, pa ako me zaustave neka uzmu sve – častiću ih ribom – kaže profesor geografije iz Sušice Boban Jevtić. Jevtići se godinama tako snabdevaju za Svetog Nikolu. Ovog decembra su razradili strategiju za slavu. U nevidljivosti, mimikriji, među taksama i prelazima pojedinac uspeva da se snađe i preživi. Međunarodna zajednica, Kfor, Euleks, već dve decenije, pišu neke izveštaje ravnodušnom rutinom. Pitanja su ista, a odgovori se danas većinom odnose na tešku diskriminaciju koju institucije sprovode prema Srbima i drugim etničkim grupama. Međutim, i ovakvo prisustvo i ponašanje ima nekakvog uticaja. Otkako su, pre nekoliko dana, predstavnici Euleksa posetili administrativni prelaz Merdare, prestala su ponižavajuća pretresanja sirotinje na ovom punktu, nedavno izgrađenom po uzoru na najlepše granične prelaze ka Evropskoj uniji. Hoće li intervenisati kada škole koje se greju na naftu uskoro prestanu s radom?

– Šta da radim s flajerima za festival, na njima piše „Metohija”? Uzeće mi ih na Merdaru – žali se Žarko Milenković, urednik književnih programa Doma kulture „Gračanica”. U njegovoj instituciji od trećeg do šestog decembra održava se ,,Četiri. Kosovo i Metohija međunarodni filmski festival” koji ove godine ima slogan ,,Ovde!”

A ovde u Gračanici, na panoima, na ulici pored manastira nema više srpske štampe. Ostali su poslednji primerci nekih mesečnika ili enigmatike, a uporni prodavac drži još poneku zaboravljenu knjižicu koja je dolazila uz neke dnevne novine. U najcrnjim vremenima, potpune hermetične izolacije, Gračanica i srpske sredine na Kosovu i Metohiji nisu ostajale bez štampe. Ljudi su rizikovali život da zadrže svoje navike, dnevne rituale, da nešto pročitaju na svom jeziku. Verovatno su po „Politici” u ruci u Prištini, sredinom septembra 1999. godine, prepoznali Đorđa Cvijanovića, oteli ga i ubili. Išao je u Centar za mir i toleranciju da uzme novine. Danas, gotovo dvadeset godina kasnije, Srbi nemaju pravo na štampu, niti je imaju u rukama, ne se mogu prepoznati. Metalni mrežasti pano gde je bila srpska štampa podseća na zatvorske rešetke, iza njega na zidu stoje kolutovi bodljikave žice, iza njih je manastir Gračanica. Kroz te rešetke i kroz tu žicu Srbi vide da su ovo dani i meseci u kojima nema čitanja.