Srbijansko kukavičje jaje

Pored brojnih teških bremena kojima je ophrvana Srbija mimo nas prolaze kampanje kojima se značajno utiče na javno mnjenje. Jedna od tih kampanja kojima se nedovoljno bavimo je i promocija srbijanstva u Srbiji. Čini se na prvi pogled da to i nije od nekog značaja ili pak da to samo po sebi i nije loše.

Srbijanci bi po toj ideji ili ideologiji bili ne više Srbi iz centralne Srbije, kako je to nekada bilo, već svi građani Srbije, ma kako se na popisu etnički izjašnjavali. Po tom, rekli bismo, naivnom shvatanju kao što su svi građani Francuske Francuzi pa i oni koji potiču iz arapske ili crne Afrike, tako bi i svi građani Srbije bili Srbijanci.

Da za sada stavimo na stranu pitanje da li je to dobro. Postavlja se pitanje da li je to moguće realizovati? Principijelno govoreći sve je danas moguće ako imate vlast, medije i novac i sprovodite određenu strategiju etničkog inženjeringa. Vidimo primer kako su za pola veka u Crnoj Gori tamošnji Srbi u značajnom procentu postali Crnogorci, a Srbi manjina koja se bori za osnovna nacionalna prava. Ne vidimo trenutno političku volju u Srbiji da Srbe pretvara u Srbijance (što ne znači da se neće pojaviti). Iako se ova priča potura preko raznih medija, pre svega interneta, ona za sada nema privlačnu snagu kakva je potrebna za etničku „tranziciju”. Pored toga ako bi se neko u centralnoj Srbiji i mogao na popisu izjasniti kao etnički Srbijanac, teško da bi to uspelo sa nekim pripadnikom manjina (naročito ne kod Mađara i Albanaca). Time se ideja „Srbijanca kao građanina Srbije” na prvi pogled obesmišljava. To je tako pod uslovom da je realan cilj ovog etnoinženjeringa u najavi da svi Srbi i svi nesrbi u Srbiji postanu Srbijanci.

No sva je prilika da nije tako. Oni koji zagovaraju ovaj projekat zapravo ni ne brinu o tome kako će na njega reagovati manjine, iako u njegovoj promociji to postavljaju kao jedan od ciljeva. Oni zapravo ne veruju da u neko izgledno vreme mogu uspeti da veći broj Srba iz centralne Srbije postanu etnički ili etatistički shvaćeno Srbijanci. Pa šta može biti cilj ove kampanje, ako ona uopšte ima cilj? Može biti samo stvaranje negativnog stereotipa o Srbima iz Srbije kod Srba van Srbije. Ako se Srbi iz Srbije odriču toga da su Srbi, ili se barem o tome samo priča kao o opciji to demotiviše i Srbe iz Crne Gore, BiH i Hrvatske da ostanu Srbi. Ako oni kojima je lako da budu Srbi ne žele to biti zašto bi to želeli oni kojima to nije nikako lako.

Da priča nije bezazlena svedoči i činjenica da je ona stara više od jednog veka. Naime bečka imperijalna politika je zauzimanjem i aneksijom BiH nastojala da spreči oslobodilački i ujediniteljski srpski pokret. Stoga su oni napravili projekat bosanske nacije, a za Srbiju su ostavili ideju srbijanstva – to jest odustajanja od veza sa Srbima van Srbije. Plan je bio da se Srbi u Bosni pretvore u Bosance (vek kasnije se ta ideja obnovila) a Srbi u Srbiji u Srbijance pa da jedni sa drugima nisu ni u  kakvoj vezi. Kasnije je došla ideja pretvaranja Srba u Crnoj Gori u Crnogorce što je kako vidimo velikim delom i uspešno realizovano.

Danas se ta strategija obnavlja sa novim nivoima i metodama delovanja. Ona se pre svega vidi kao bitka za identitetsko pitanje. Milo Lompar to definiše kao formulu samoporicanja po kojoj u prošlosti, a to znači i u sadašnjosti u kulturi i trajanju „sve što je srpsko treba svesti na srbijansko da bi ono što nije srbijansko – kao Njegoš, Andrić, Selimović, Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko”. Mi bismo to proširili –  to vodi ka tome i da bi oni Srbi koji nisu Srbijanci vremenom prestali da budu Srbi kao što se to već desilo na nekim srpskim istorijskim prostorima.

To nije samo formula samoporicanja već i strategija stranih centara moći, a i njihovih balkanskih satelita da podele Srbe i oslabe Srbiju. Za Srbiju bi bio kraj da se svede samo na srbijansku vizuru, a nažalost srpska politička klasa je posle petog oktobra naglašeno usko srbijanska. U srpskoj politici ili kulturi nema mnogi mesta za „Srbe u regionu”. Osim možda pred izbore. Srbija se pod pritiskom Zapada odrekla aktivne uloge i pomoći Srbima van Srbije zarad „stabilnosti u regionu”. Tako da u srpskoj formuli samoporicanja ima priličnog upliva i stranog faktora koji želi da Srbiju svede na pretkumanovsku Srbiju ili možda čak i na Beogradski pašaluk. A tu se jedino uklapa realistična „srbijanska politika” poricanja ne samo sebe i srpskog identiteta već i zdravog razuma.

Zato je jasno da je srbijanstvo zapravo kukavičje jaje koje nam poturaju da bi nas odvojili od našeg naroda u „regionu” i još jedna stranputica koja može Srbiju mnogo koštati u budućnosti. Borba protiv te podmetačine jeste zadatak svakog onoga koji je svestan, ili to postane, koliko nam to štete nanosi ne samo u sferi identiteta već i u pogledu mogućnosti materijalnog i ekonomskog razvoja. 

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista