Zašto se prodaju preostale banke

Pre neki dan, čuli smo od predsednika Vučića: „Telekom” i EPS se neće prodavati. To su javna preduzeća koja će jačati i pozitivno delovati na stvaranje uslova da Srbija bude zemlja održivog rasta i razvoja. To je pravi državnički stav, treba ga pozdraviti, posebno zbog toga, što dolazi nakon suviše duge moralne i kontroverzne tranzicijske drame javnih preduzeća u Srbiji.

Bilo je u Srbiji, mnogo problematičnih privatizacija, prodaja i rasprodaja javnih preduzeća i drugih vitalnih karika srpske privrede i finansija. Tim tragom, posebno je dramatično bilo urušavanje srpskih razvojnih banaka početkom prve decenije 21. stoleća. Bio je to pravi ekonomski zločin, te težak i mučan udarac privredi i razvoju Srbije. A koliko je DOS, kao partija na vlasti, vođena i zavođena jednom minornom političkom grupacijom bila u pravu, govori činjenica, da ni nakon sedamnaest godina stečaj ovih banaka nije okončan. A Srbija se našla, najviše zbog toga, u ozbiljnoj i opasnoj depresiji.

Sada, krajem 2018, inače dobre poslovne i budžetske godine, Ministarstvo za finansije Vlade Republike Srbije objavljuje nameru za prodaju preostalih javnih bankarskih akcionarskih društava, odnosno Jubmes banke, Komercijalne i Srpske banke!? Traže se javno „finansijski savetnici” za prodaju!?

 Neću da verujem, da je Ministarstvo za finansije toliko nesposobno, da u saradnji s drugim vladinim agencijama, ne može bez skupih „belosvetskih savetnika”, organizovati transparentnu prodaju tržištu zanimljive i dobre robe!? Zašto se ne obelodani: šta je cilj prodaje ovih javnih preduzeća? Budžetu Srbije, koji je prema ministru za finansije „u dobrom zdravlju” i suficitu, očigledno nisu neophodni prihodi od prodaje ovih banaka!? Dakle, Ministarstvo za finansije, pored nesporne funkcionalne i profesionalne, ima i moralnu obavezu da objasni o čemu se ovde zaista radi!?

Međutim, više je suštinskih, te ekonomsko-finansijskih argumenata, bitnih za stvaranje uslova i celinu strategije za brži i održiv razvoj zemlje Srbije na srednji i dugi rok, koji ubedljivo govore: da to ne treba činiti. Zapravo, mora se upozoriti da bi prodaja ovih javnih akcionarskih bankarskih društava u kojima država ima svoje ozbiljne potencijale i uloge, kao i srpskih termovoda i banja, bila prava organizovana i politički posredovana ekonomska neodgovornost.

Da ne ostanemo dužni, evo i predloga za mnogo bolja i svrsishodnija rešenja od „prodaje”. Pre svega, Srbiji kao naprednoj zemlji u razvoju, neophodna je dobro organizovana banka koja se stara o podupiranju proizvodnje za izvoz, te ona koja se bavi celinom organizacije i razvoja kompleksnih izvozno-uvoznih poslova. Naime, održiv i postojan razvoj Srbije na srednji i dugi rok, a posebno kao napredne zemlje u razvoju kojoj su radi bržeg rasta potrebna i nova zaduživanja, podrazumeva, između ostalog, koncepciju „izvoziti ili umreti”. Upravo iz tih, i ne samo tih suštinskih razloga, Jubmes banka je neophodna Srbiji. Naravno, Jubmes je neophodno reformisati i organizovati koristeći iskustvo moderno organizovanih izvozno-uvoznih banaka u naprednim zemljama u razvoju i u svetu uopšte.

I drugo. Za podršku zdravom i održivom – postojanom rastu i razvoju zemlje Srbije na srednji i dugi rok neophodno je imati razvojno bankarstvo, kao što ga imaju gotovo sve napredne zemlje u razvoju (Slovenija, i mnoge druge). A sada zaista, bila bi dobra koncepcija, da se dve bankarske strukture, tj. Komercijalna i Srpska banka, te resursi Fonda za razvoj i drugih vladinih „razvojnih” agencija, uz svrsishodnu saradnju sa razvojnim bankama prijateljskih zemalja u razvoju (BRIKS, i dr.), organizuju kao ozbiljna i respektabilna kapitalna osnova za konstituisanje razvojne banke Srbije.

Bivši savezni ministar za finansije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista