Amerika ostavlja haos u Avganistanu

U duhu praznika, Donald Tramp je, izgleda, odlučio da organizuje božićnu rasprodaju šireg Bliskog istoka i da po bagatelnim cenama isprazni svoju „garažu” od zemalja gde se vode ratovi koje su mu ostavili prethodnici. Odlukom da odatle povuče američke vojnike, Siriju je prepustio Rusiji i Iranu. Uz nju će, međutim, kao neizbežni dodatak od kojeg teško da će imati mnogo koristi, Moskva i Teheran dobiti i Avganistan, odakle će se, prema informacijama koje su se probile u medije, snage SAD dobrim delom takođe vratiti kući.

Nepotvrđena saznanja su da će, od 14.000 američkih vojnika, koliko ih je sad tamo raspoređeno, iz Avganistana, najverovatnije do leta, izaći između pet i sedam hiljada ljudi. Ako do toga dođe, Tramp valjda, za razliku od Sirije, neće proglasiti vojnu pobedu nad radikalnim islamistima.

Avganistanske talibane je i sadašnja vojna sila SAD, uz domaću armiju, jedva održavala u pat-poziciji, tako da kontrolišu ili uticaja imaju nad bezmalo polovinom okruga u toj zemlji. I to je nazadovanje u odnosu na 2015, kad vlada u Kabulu nije čvrsto držala otprilike trećinu oblasti. Stanje bi bilo i gore da Tramp nije opozvao svoju prethodnu odluku o povlačenju iz Avganistana.

U Siriji su SAD podbacile jer nisu znale šta bi da postignu, da bi se zatim i te mutne želje sudarile s planovima bezbroj učesnika rata. Avganistanski front je jednostavniji, s jednim protivnikom i manje uplitanja iz inostranstva, ali ni tu Amerikanci nisu isterali svoje.

Siriju ostavljaju u situaciji kad se ona tek približava fazi u kojoj nakon rata treba „izgraditi državu”. U Avganistanu su SAD bile pobedile, da bi onda propale upravo u „izgradnji države”, s funkcionalnim ustanovama i privredom, bez unutrašnjeg trvenja političkih faktora i razjedajuće korupcije. Kako je u tom mrcvarenju, prilično zaslužnom za ponovni uspon talibana, i vojni trijumf počeo da izmiče, prirodno je da se Tramp, koji je uvek govorio da se neće gnjaviti izgradnjom bile koje države, sada povlači.

Za to mu Rusija i Iran ne mogu biti zdušno zahvalni. Jeste da su obe te države bile glasine kako su uspostavile kontakt s talibanima, pa čak, u ruskom slučaju, i da ih pomažu kako bi naškodile Vašingtonu. Ali, Rusi i Iranci su na to bili i naterani shvatanjem da talibani neće biti poraženi i da se s gnezdom sunitskih ekstremista u susedstvu, koje je pretnja za njih, mora pregovarati.

Zato je i Kina počela da se uključuje u kontakte s talibanima. Na redu je Indija, kojoj veliki infrastrukturni projekti u Avganistanu iziskuju nalaženje zajedničkog jezika s tamošnjim vlastima, ko god one bile.

Kako će s budućim stanjem Avganistana na kraj izaći Kinezi i Indijci umnogome zavisi od toga šta će se desiti s Pakistanom. Avganistanske vlasti su optuživale svog neprijateljskog suseda da ih namerno potkopava tako što potpomaže talibane pružajući mu utočište na sopstvenoj teritoriji i mogućnost za regrupisanje, kao i za snabdevanje novim regrutima iz redova pakistanskih talibana. U najmanju ruku, klike u obaveštajnoj službi i vojsci Pakistana, najmoćniji faktor tamošnje politike, verovatno za to jesu odgovorne. S nedavnim obrušavanjem pakistanskih vlasti na pojedine islamističke krugove, možda im tolerisanje ekstremista više neće biti toliko uobičajeno. Samo, čak i ako tako bude, prema čemu bi valjalo zadržati rezerve, Pakistanu će biti teško da svoje talibane i druge radikale drži pod paskom ako se oni u Avganistanu oslobode sadašnjih stega.

U najboljem slučaju, naime, kako se stvari razvijaju, zametak mirovnih pregovora s avganistanskim talibanima – mada oni na njima ove nedelje, po oceni izaslanika SAD, nisu ispoljili želju da mira zaista bude, odnosno volju da priznaju legitimitet partijama koje podržavaju stranci, ako u njihovim očima uopšte postoje drugačije – daće rezultat. Nakon toga, talibani će postati legitimna politička snaga u Avganistanu. Na izborima, pod uslovom da oni budu iole regularni, videće se da li su upalili pokušaji talibana iz proteklih godina da ne nanose veliku štetu lokalnom stanovništvu ne bi li mu se umilili. Uđu li u vladu, bez čega bi se verovatno vratili oružju, svejedno je pitanje da li ikakva koalicija s njima može biti stabilna, pogotovo zato što se i ostali ključni političari u zemlji glože kao krvni neprijatelji, tako da i trenutna podela vlasti, s klimavom ravnotežom između interesnih i starih plemenskih razmirica, jedva opstaje.

Sve u svemu, Tramp bi potvrdom povlačenja vojnika SAD i iz Avganistana gurnuo region u novu neizvesnost. Prihvatio bi poraz u drugom najdužem američkom ratu, jedinom ovovekovnom u kojem su, bar isprva, imali gotovo nepodeljenu podršku sveta pošto su talibani odbili izručenje glavešina Al Kaide nakon 11. septembra. Američko izuzimanje iz poslova u ovom regionu, pak, ne znači da bi on bio oslobođen stranog uplitanja.

Alternativa je da SAD nastave kao dosad, što ih nije nikud odvelo. Očito je američka bliskoistočna strategija posle 11. septembra, ne izuzimajući Irak, bila promašaj. Tramp je kao vojskovođa tu samo povećao broj civilnih žrtava.

Uspon radikalnog političkog islama se često vezuje upravo za Avganistan, ali je on počeo ranije. Po ovome što trenutno i SAD i druge sile rade u muslimanskim zemljama, nema razloga ni da se on u budućnosti ugasi.