Svarovski se bori sa nacističkom prošlošću

BEČ - Austrijski koncern se bori sa savladavanjem svoje nacističke prošlosti, a rezultati analize prošlosti su u dva navrata nestala, ukazuje bečki dnevnik „Standard” dodajući da je odobreno objavljivanje samo kraće verzije, prenosi Tanjug.

Neposredno pred „Anšlus” Austrije Trećem rajhu, 21.februara 1938. godine marširalo je 500 ljudi kroz Vatens, gde se nalazi sedište koncerna.

Većina učesnika su, prema podacima žandarmerije, bili zaposleni u ovoj kompaniji, a među njima i dva člana porodice Svarovski Vilhelm i Fridrih.

Marš bakljama završen je sa „Zig hajl”, „Hajl Hitler”, proizilazi iz rada istoričara Ditera Štifela koji je objavljen u jednom stručnom časopisu.

Ovaj članak je kraća verzija dve knjige, koje je Štigel proteklih godina pisao o porodici Svarovski.

Obe knjige su se bavile ulogom kompanije i vlasnika tokom nacističkog doba.

Obe knjige do dana današnjeg ne smeju biti objavljene, jer ih je koncern sklonio, iako je preduzeće dalo u nalog Štifelu da izradi analizu prošlosti.„Želimo proaktivno da se ophodimo našom istorijom”, rekao je Markus Langes-Svarovski, jedan od najuticajnijih članova porodice.

Vodeće ličnosti porodice Svarovski su imali tesne veze sa nacističkim režimom, što čini teškim kompaniji da se suoči sa svojom prošlošću, jer se plaši posledica.

Kamen temeljac za današnje preduzeće postavljeno je u Gabloncu, krajem 19. veka, u mestu koje je bilo svetski poznato po proizvodnji perli od stakla.

Danijel Svarovski je 1891. razvio jednu mašinu za brušenje stakla, koje je omogućilo industrijski proizvodnju nakita od stakla.

Jedan jevrejski trgovac iz Pariza, Arman Kosman, koji je sve finansirao, Danijel Svarovski i još jedan treći vlasnik osnovali su preduzeće koje je danas poznato širom sveta.

Ubrzo se sele u Vatens, gde je kompanija počela da proizvodi povoljno nakit za šire mase.

Budućnost kompanije, pored osnivača, obeležili su njegovi sinovi Vilhelm, Fridrih i Alfred, koji su bili prvi kod marša bakli.

Oni su upravljali kompanijom u nacističko doba.

Na tamnu prošlost Svarovski porodice ukazao je istoričar Horst Šrajber još sredinom 1990-tih, člankom o ekonomskoj i socijalnoj istoriji pokrajine Tirol.

U njoj je naveo da je porodica Svarovski već pre „Anšlusa”, dok je NSDAP u Austriji još bila zabranjena, imala svoje zasluge za nacizam.

Kao dokaz naveo je da podatak da su najvažniji članovi porodice Svarovski nakon „Anšlusa” dobili članske kartice iz bloka „ilegalnih”, koje su dobijali samo oni koji su se zalagali za stranku dok je bila zabranjena.

Šrajber je bio taj koji je prvi pisao o učešću Svarovskih u maršu baklji, te je rasvetlio da je Alfred Svarovski između 1943. i 1945.vodio Privrednu komoru za okrug „Tirol-Forarlberg”.

Iako to nije politička funkcija jasno je da je Alfred bio suodgovoran za organizaciju vojne industrije.

Šrajber je ukazao i da rajhskomesar Jozef Brikel hvalio kompaniju Svarovski što je još pre „Anšlusa” vođena „jasno nacisticki”.

Zbog ovih optužbi porodica Svarovski je dala u nalog analizu prošlostu od strane istoričara Štifela.

On je najpre napisao biografiju osnivača kompanije Danijela Svarovskog, u kojoj je tretirao i vreme nacizma, ali to delo naišlo je na otpor kod nalogodavaca.

Sa Štifelom je dogovoreno da napiše drugu knjigu, koja se bavila samo nacističkim vremenom i otporom porodice Svarovski.

Ta knjiga je odštampana, ali je svih 500 prvih primeraka nestalo u arhivi Vatensa, posle novog otpora pojedinih vlasnika kompanije.

Štifel kaže da kompleksna porodična struktura iza firme ne zna tačno ko je imao primebde.

Pojedini članovi porodice strahuju da bi objavljivanje podataka o nacističkoj prošlosti kompanije moglo naneti štetu, posebno u SAD, jednom od glavnih tržišta.

Inače kada su dali u nalog analizu prošlosti porodica Svarovski nije sporazumom ušla u obavezu i da je objavi.

Štifelu je odobreno samo da napiše članak za stručni časopis, što je sada i uradio.

On je u svom članku ukazao da su članovi porodice imali različita mišljenja o nacizmu.

Vilhelm i Fridrih su pristupili NSDAP još 1933., što istoričar Oiliver Ratkolb smatra „neuobičajno” ranim pristupom, koji pokazuje da su verovali uz ideologiju.

Štifel je pisao i o prisilnim radnicima u koncernu Svarovski, ukazujući da je 1944.svaki šesti do sedmi radnik bio prisilni radnik, pri čemu je 124 bilo iz zapadne Evrope.

Kompanija je, posle rata, prošla tipičnu austrijsku priču i pa su Danijel, Fridrih, Vilhelm i Fridrih, jer je zakon o zabrani onemogućio da osobe koje su između 1933.i 1945.bili članovi NSDAP, S S-a ili drugih nacističkih organizacija, vode firme, a ujedno je pretilo i oduzimanje imovine, od predsednika Austrije tražili izuzeće.

Oni su pisali da su u nacističku stranku navodno ušli samo iz ekonomskih razloga i da su izbegavali konflikt sa tadašnjim vlastima, što su mnogi Austrijanci tvrdili nakon Drugog svetskog rata.

Zahtev predsedniku podržala je Narodna partija Austrije (OVP), zahvaljujući kojoj je predsednik porodicu Svarovski skinuo sa liste „zabranjenih”, uz obrazloželjenje da je kompanija važna za privredu, nudi radna vesta i da je potrebna.

Tokom nacističkog doba je kompanija Svarovski najpre imala teškoće, jer su nakon „Anšlusa” SAD uvela visoke carine na njihove proizvode.

Međutim nacističko ministarstvo privrede je podsticalo izvoz, a nakon početka rata i kompletnim zastojem izvora, kompanija postaje veliki proizvođač za Vermaht praveći do kraja rata 180.000 dvogleda.

Štifel, međutim, u analilzi ukazuje i da porodica Svarovski nikada nije zaboravila na jevrejske suvlasnike.

Tako je odugovlačenjem postupka pokrenutog od vlasti angažovanjem advokata kompanije sprečila „arijanizaciju” suvlasničke strukture.