Posle tri decenije radovi Ota Loga pred publikom

Oto Logo, naš eminentni vajar i autor više hiljada skulptura, koji je preminuo pre dve godine, opet je posredstvom svog stvaralaštva pred publikom – od večeras u 19 sati u Galeriji RTS-a biće izložene njegove skulpture, odlivci, crteži i grafike.

Oko tridesetak radova posle više od trideset godina priča priču o umetniku kojeg je Ljiljana Porčić, istoričarka umetnosti, okarakterisala kao „vajara univerzalne umetničke kulture, širokog kosmopolitskog duha, čoveka koji je poštovao tradiciju ali koji je, osećajući i prihvatajući savremenost, ostvario sintezu klasičnog i modernog”. Kako ona dodaje, „Logovo umetničko delo, obimno, koherentno, čvrsto i jedinstveno deluje u umetnosti našeg vremena kao osobena tvorevina kojoj ni u jednom momentu nije nedostajala snaga umetničkog osećanja, niti autohtonost izraza po čemu je Logo ušao u istoriju srpske skulpture”.

Životna storija Ota Loga počinje 1931. u Beogradu kada je rođen u porodici u kojoj je otac bio drvodeljske struke, majstor svog zanata i koji je, po sećanju sina, imao i estetsku žicu. Upravo je pomenuto, kako nas podseća tekst iz pratećeg kataloga, uticalo na mladog Loga, koji je počeo sam sebi da pravi igračke, zbog čega ga je otac prozvao vajarem. Početkom 1941. Logovi zbog rata odlaze u Suboticu gde on počinje osnovno, zatim i srednje obrazovanje. Već 1946. sa nekolicinom drugova, sa nepunih 14 godina, pravi izložbu skulptorskih radova. To je bila treća ili četvrta izložba u oslobođenoj Jugoslaviji koja je najavila njegov definitivni budući poziv.

Po povratku u Beograd upisuje se na Akademiju primenjenih umetnosti i 1953. učestvuje na izložbi završnih studenata Akademije sa šest radova. Dva su odmah bila otkupljena: „Baletske cipelice”, sada u Narodnom pozorištu u Beogradu, i „Portret devojke” koju je ubrzo Josip Broz poklonio jednom stranom zvaničniku. Godine 1962. odlazi u Pariz, ponovo doživljava Brankuzija i ozbiljno studira njegove oblikovne principe koji su definisali konačni Logov stav: forma skulpture mora biti precizno formulisana. Narednih godina izlaže u Veneciji (na Bijenalu zajedno sa Tabakovićem i Šutejom), Njujorku, Parizu, Milanu, Atini, Londonu, Beogradu. Nagradu ULUS-a „Zlatno dleto” dobija 1974, dok se 1986. godina pamti po poslednjoj Logovoj retrospektivnoj izložbi u Galeriji „Cvijeta Zuzorić”. Bila je zapažena od stručne kritike kao poseban i osobit prestonički događaj.