Udruživanje i jeste ekonomske prirode

Iako je tekst „Udruživanje treba da bude ekonomske prirode” autora Milana St. Tošića („Politika” od 22. decembra 2018) odgovor na reagovanje Mila Davidovića, predsednika Regionalnog zadružnog saveza Nišavskog i Topličkog okruga, objavljeno u „Politici” 11. decembra pod naslovom „Defetizam ne vodi boljitku”, osećam potrebu da se osvrnem na neke teze i vrednosne sudove prof. dr Milana St. Tošića, koji mogu da navedu čitaoce na pogrešne zaključke.

Osnovni moj utisak je da se u Srbiji najlakše i najbrže podržava nečiji neuspeh, odsustvo saradnje, a najteže i najsporije pruža podrška nečemu što može da bude i jeste nesumnjivo konstruktivna saradnja koja može da da rezultate. Podsećam autora Milana St. Tošića, (čija je specijalnost, kako sam informisan, mehanizacija u okviru stočarstva) i javnost Srbije da je Akademijski odbor za selo SANU još 2011. godini pripremio, odštampao i podelio u selima širom Srbije 50.000 primeraka brošure „Kako i zašto osnovati zadruge”. Efekat je bio zanemarljiv, a reagovanje tadašnje Vlade Srbije – nikakav!

Ideju Akademijskog odbora za selo SANU da zadruge mogu da budu snažna okosnica opstanka na selu (naravno ne jedina) primetio je i na pravi način vrednovao Milan Krkobabić, aktuelni ministar za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća, koji je shvatio značaj zadruga i udruživanja za ravnomerniji regionalni razvoj Srbije, pre svega njenih sela. U državnom projektu dodele bespovratnih sredstava zadrugama, Akademijski odbor za selo SANU kao inicijator obnove zadrugarstva, dobio je puno poštovanje i poziv na ravnopravnu saradnju sa kabinetom pomenutog ministra. Autor Milan St. Tošić se iščuđava nad svojom pogrešnom procenom da je „Odbor za selo ’pratilac’ aktivnog ministra umesto da su uloge zamenjene!” Pre svega, u tom projektu koji je u narodu dobio popularni naziv „500 zadruga u 500 sela” i koji nesumnjivo prerasta u misiju (nadam se dugoročnu!) nema „glavnih” i „pratilaca”. Akademijski odbor za selo SANU, Kabinet za regionalni razvoj, Zadružni savez Srbije, Zadružni savez Vojvodine i lokalne samouprave su – ravnopravni partneri, koji se međusobno uvažavaju. U tom pozitivnom vrednovanju i uvažavanju Akademijskog odbora za selo išlo se dotle da sam, kao predsednik tog odbora, ove godine imenovan za predsednika Komisije za raspodelu bespovratnih sredstava zadrugama (o čemu je detaljnije bilo reči u naslovu R. Kostova „Novi zadrugarski korak”, u „Politici” od 17. decembra). Da je izmišljena i na argumentima nezasnovana teza o tome ko treba da bude čiji „pratilac” u obnovi zadrugarstva, ilustruje činjenica da su članovi komisije, pored predsednika ZSS i ZSV, još dva člana Akademijskog odbora za selo SANU, renomirani univerzitetski profesori s dugim stažom.

Autor teksta „Udruživanje treba da bude ekonomske prirode”, takođe, pogrešno tvrdi da je ministar obećao da će za tri godine formirati 500 zadruga u Srbiji, i da je za to „velikodušno dobio 25 miliona evra iz kase države!” Niti ministar niti članovi Akademijskog odbora za selo formiraju zadruge. Teško toj državi u kojoj ministar ili Akademija formiraju zadruge. To bi, daleko bilo, moglo da znači i udruživanje „po nalogu” iz vremena etatizma, kada su zadruge ponele negativan predznak. Savremene zadruge, i one iz projekta „500 zadruga u 500 sela” su autohtona tvorevina seljana, u ovom slučaju poljoprivrednika, model da se efikasnije, modernije, uz primenu nauke, proizvodi i lakše i efikasnije proda na svetskom tržištu. I, uopšte ne vidim razlog da se dovode u sumnjivi dodir s politikom, osim sa politikom razvoja poljoprivrede i sela.

Naša namera je da podstičemo (ponavljam – a ne osnujemo!) formiranje specijalizovanih zadruga, i tako neophodnih – stočarskih, naravno, koje se neće zadovoljavati prodajom sirovina, već će višom fazom prerade podići ekonomski potencijal robnog proizvođača u Srbiji. Toliko – da može da bude konkurentan na svetskoj pijaci. Dve složene zadruge koje su ove godine dobile po oko 60 miliona dinara (protivvrednost  oko 500.000 evra), najava su da će se u budućnosti, horizontalnim i vertikalnim povezivanjem, smanjivati ukupan broj zadruga, a povećavati broj složenih koje bi, moja je želja, jednog dana mogle da prerastu u korporacije.

I na kraju da pomenem da ću se do kraja svog života zalagati za ekonomski prosperitet, pre svega, brdsko-planinskih i pograničnih područja, koja se sve više prazne. U tome je veliki geo-strateški značaj osnivati zadruge i stvarati sve druge uslove na selu kako bismo bar usporili njegovo odumiranje.

Podržavam brigu o zemljištu i povećanju stočnog fonda i predlažem da se svako prvenstveno bavi onim u čemu je zaista stručan.

Akademik, predsednik Akademijskog odbora za selo SANU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista