Удруживање и јесте економске природе

Иако је текст „Удруживање треба да буде економске природе” аутора Милана Ст. Тошића („Политика” од 22. децембра 2018) одговор на реаговање Мила Давидовића, председника Регионалног задружног савеза Нишавског и Топличког округа, објављено у „Политици” 11. децембра под насловом „Дефетизам не води бољитку”, осећам потребу да се осврнем на неке тезе и вредносне судове проф. др Милана Ст. Тошића, који могу да наведу читаоце на погрешне закључке.

Основни мој утисак је да се у Србији најлакше и најбрже подржава нечији неуспех, одсуство сарадње, а најтеже и најспорије пружа подршка нечему што може да буде и јесте несумњиво конструктивна сарадња која може да да резултате. Подсећам аутора Милана Ст. Тошића, (чија је специјалност, како сам информисан, механизација у оквиру сточарства) и јавност Србије да је Академијски одбор за село САНУ још 2011. години припремио, одштампао и поделио у селима широм Србије 50.000 примерака брошуре „Како и зашто основати задруге”. Ефекат је био занемарљив, а реаговање тадашње Владе Србије – никакав!

Идеју Академијског одбора за село САНУ да задруге могу да буду снажна окосница опстанка на селу (наравно не једина) приметио је и на прави начин вредновао Милан Кркобабић, актуелни министар за регионални развој и координацију рада јавних предузећа, који је схватио значај задруга и удруживања за равномернији регионални развој Србије, пре свега њених села. У државном пројекту доделе бесповратних средстава задругама, Академијски одбор за село САНУ као иницијатор обнове задругарства, добио је пуно поштовање и позив на равноправну сарадњу са кабинетом поменутог министра. Аутор Милан Ст. Тошић се ишчуђава над својом погрешном проценом да је „Одбор за село ’пратилац’ активног министра уместо да су улоге замењене!” Пре свега, у том пројекту који је у народу добио популарни назив „500 задруга у 500 села” и који несумњиво прераста у мисију (надам се дугорочну!) нема „главних” и „пратилаца”. Академијски одбор за село САНУ, Кабинет за регионални развој, Задружни савез Србије, Задружни савез Војводине и локалне самоуправе су – равноправни партнери, који се међусобно уважавају. У том позитивном вредновању и уважавању Академијског одбора за село ишло се дотле да сам, као председник тог одбора, ове године именован за председника Комисије за расподелу бесповратних средстава задругама (о чему је детаљније било речи у наслову Р. Костова „Нови задругарски корак”, у „Политици” од 17. децембра). Да је измишљена и на аргументима незаснована теза о томе ко треба да буде чији „пратилац” у обнови задругарства, илуструје чињеница да су чланови комисије, поред председника ЗСС и ЗСВ, још два члана Академијског одбора за село САНУ, реномирани универзитетски професори с дугим стажом.

Аутор текста „Удруживање треба да буде економске природе”, такође, погрешно тврди да је министар обећао да ће за три године формирати 500 задруга у Србији, и да је за то „великодушно добио 25 милиона евра из касе државе!” Нити министар нити чланови Академијског одбора за село формирају задруге. Тешко тој држави у којој министар или Академија формирају задруге. То би, далеко било, могло да значи и удруживање „по налогу” из времена етатизма, када су задруге понеле негативан предзнак. Савремене задруге, и оне из пројекта „500 задруга у 500 села” су аутохтона творевина сељана, у овом случају пољопривредника, модел да се ефикасније, модерније, уз примену науке, производи и лакше и ефикасније прода на светском тржишту. И, уопште не видим разлог да се доводе у сумњиви додир с политиком, осим са политиком развоја пољопривреде и села.

Наша намера је да подстичемо (понављам – а не оснујемо!) формирање специјализованих задруга, и тако неопходних – сточарских, наравно, које се неће задовољавати продајом сировина, већ ће вишом фазом прераде подићи економски потенцијал робног произвођача у Србији. Толико – да може да буде конкурентан на светској пијаци. Две сложене задруге које су ове године добиле по око 60 милиона динара (противвредност  око 500.000 евра), најава су да ће се у будућности, хоризонталним и вертикалним повезивањем, смањивати укупан број задруга, а повећавати број сложених које би, моја је жеља, једног дана могле да прерасту у корпорације.

И на крају да поменем да ћу се до краја свог живота залагати за економски просперитет, пре свега, брдско-планинских и пограничних подручја, која се све више празне. У томе је велики гео-стратешки значај оснивати задруге и стварати све друге услове на селу како бисмо бар успорили његово одумирање.

Подржавам бригу о земљишту и повећању сточног фонда и предлажем да се свако првенствено бави оним у чему је заиста стручан.

Академик, председник Академијског одбора за село САНУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа