Nekad behu glina i mir, danas emajl i trka

Kragujevac – U srednjovekovnoj Srbiji keramički proizvodi bili su namenjeni svim društvenim slojevima, a bila je razvijena i izrada dekorisanih posuda za vlastelu. Iako je posuđe od plemenitih metala bilo cenjeno, trpezna keramika, nastala kombinovanjem zgrafito i slikarske tehnike, takođe je imala veliku, ne samo upotrebnu vrednost.

Najsnažniji uticaj dolazio je iz Vizantije, čije su se zanatske tehnike u Srbiji zadržale do kraja 15. veka i pada države pod osmansku vlast.

Posle Drugog srpskog ustanka, sa delimičnim oslobođenjem zemlje i proglašenjem Kragujevca za prestonicu 1818. godine, broj varoških zanatlija se povećao. Na zahtev kneza Miloša Obrenovića, kragujevački sud je 1823. godine doneo uredbu kojom je definisano postojanje 16 esnafa, među kojima je i grnčarski.

– Raznovrsnost proizvoda, široka primena i značaj koji su predmeti od keramike imali u svakodnevnom i sakralnom životu, čini ih bitnim delom kulturnog nasleđa – kaže za „Politiku” etnolog Narodnog muzeja u Kragujevca Nataša Nikolić, autor izložbe „Trpezno posuđe u svakodnevnom životu i obrednoj praksi”.

Život na dvoru Miloša Obrenovića odvijao se u nekoliko konaka. U svom konaku je srpski knez, po ugledu na stil života turskih paša, obavljao državničke poslove, dok je za ženu i decu sazidao drugi konak – Ljubičin, odnosno Šareni konak kako ga je narod zvao,  je bio lepo ukrašen. Administrativni poslovi su se obavljali u trećem – Amidžinom konaku. U tom skromnom dvorskom kompleksu koristilo se posuđe od drveta i masne gline, kao što su činija ili čanak, te bardaci i ibrici.

– Posao lončara nije bio cenjen. Zbog peći koje su ložili, bili su nastanjeni na periferiji, a varošani su ih zvali „kaljavci”. Gašenjem radionica krajem 20. veka, nestao je jedan svet, svet posuđa koje je oslikavalo način života i potrebe stanovništva. Posuđe „kaljavaca” zamenjeno je jeftinim industrijskim proizvodima od emajla i stakla, mahom uvezenim – objašnjava naša sagovornica.

Posle Drugog svetskog rata, na području Kragujevca, Gornjeg Milanovca, Topole, Batočine i Stragara radilo je osam grnčarskih radnji. U Kragujevcu su pred kraj 20. vela ostale samo tri: Ratka Spasića, Davida Mančića i Jovana Jovanovića.

– Prekretnicu donosi sredina 20. veka, kada dolazi do elektrifikacije i uvođenja električnih šporeta i frižidera u kuhinju, koji menjaju kulturu ishrane. Zbog drugačijeg načina pripreme i čuvanja hrane, keramičko posuđe se zamenjuje predmetima od porculana, emajla i stakla. Od sredine 20. veka, keramičko posuđe biva svedeno na sakralnu upotrebu i koristi se svrhu obreda – navodi etnolog Nataša Nikolić.

Još se u ponekom domaćinstvu u Šumadiji mogu videti čuture, bardaci i burenca, bokali i testije, i čajnici, od drveta i gline, dok se gostare za vino, testije za vodu, panice i kalenice, koje su služile za iznošenje jela na sto, kao i zejtinjače za čuvanje jestivog ulja mogu naći samo u muzejskim depoima.

Stari svet patrijarhalne porodice koja se okuplja oko trpeze je nestao. Zamenio ga je svet žurbe i trke za poslom i novcem, u kojem nam ostaje samo da maštamo o nedostižnim trenucima živog, dugotrajnog i opuštajućeg razgovara za stolom sa ukućanima.