Rampe za povlačenje SAD s Bliskog istoka

Eksploziv kojim je Donald Tramp nameravao da raznese srce američke strategije na širem Bliskom istoku – povlačenje američkih vojnika iz Sirije, kao i oko polovine trupa SAD iz Avganistana – ispašće obična dimna bomba. Nakon što su u stavu Vašingtona opet iskrsli trenutno neostvarivi uslovi za povratak ljudstva iz Sirije, pojavile su se indicije da će se i eventualno napuštanje Avganistana svesti na meru kudikamo manju od najavljene.

Umesto polovine od sadašnjeg američkog kontingenta u Avganistanu od 14.000 pripadnika armijskog osoblja, kući će se verovatnije zaputiti tek oko 3.500 vojnika, saznaje „Vašington post” od izvora iz Bele kuće. To bi bilo otprilike onoliko ljudi koliko je povukao još Barak Obama, da bi ih zatim, pošto se situacija na frontu protiv talibana pogoršavala a danas je i još teža, u Avganistan natrag poslao upravo Tramp. U tom slučaju, dakle, Tramp neće „vratiti momke kući”, kako se to sentimentalno kaže u Americi, nego će samo opozvati svoja prethodna pojačanja. Ovonedeljno odbijanje talibana da uđu u mirovne pregovore i to dovodi u pitanje.

Predsednikova politika prema Siriji još je neuhvatljivija. U njegovim kontradiktornim izjavama više nije moguće razabrati ni šta je njegovo čvrsto mišljenje i koliko se uopšte slaže sa svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost Džonom Boltonom i ostatkom sopstvene administracije. S turskim predsednikom Bolton je načisto: Redžep Tajip Erdogan mu je odrekao prijem zbog njegovog stava da Amerikanci ne treba da se povuku iz Sirije pre nego što od Turaka dobiju garancije za bezbednost kurdskih snaga. Osim toga, Bolton je i dalje na starom stanovištu Vašingtona da armija SAD mora ostati u Siriji dok se ne postara za konačni poraz Islamske države i za zaštitu Izraela od proiranskih milicija sa sirijske teritorije.

Na to je Bolton u Ankari dobio kontrazahtev – da joj Amerika prepusti svojih 16 vojnih baza u severnoj Siriji, to jest blizu granice s Turskom, u oblasti koju kontrolišu Kurdi, prenosi „Hurijet”. Podsticaj za odlazak Amerikancima su se potrudili da daju i Rusi. Patrole njihove vojne policije su, kako je javio Tas, počele da obilaze deo oboda Manbiža, grada u tom području koji bi se, po svemu sudeći, prvi našao na udaru turske ofanzive ako bi se SAD povukle. Među snagama sirijskih Kurda, prema onome što je njihov predstavnik izjavio za „Kurdistan24”, nema dileme oko toga da time Rusija šalje poruku Americi kako je ona tu da popuni vakuum koji bi nastao odlaskom jedinica pod komandom Pentagona. Ono u šta Kurdi, kako kažu, nisu sigurni jeste da li to podrazumeva da bi Moskva, ne bi li obodrila Amerikance da se vrate kući, bila spremna i da se ispreči Turskoj u njenoj navali na Kurde.

Vladimir Putin i Erdogan su na sirijskom ratištu trenutno u nekoj vrsti neugodnog partnerstva, koje nije lišeno nesuglasica. Jedna od njih, ona oko statusa poslednje velike pobunjeničke enklave, Idliba, u kojoj je Ankara ima svoje štićenike, ponovo se aktuelizuje borbama što se u toj provinciji zaoštravaju između Hajat tahrir el Šama, tvrdokorno islamističke koalicije, i grupa u savezu s Turskom. Kakav god sporazum da Putin i Erdogan iznađu oko Idliba, za Ruse bi bio priličan rizik da se, kako bi pogurali Amerikance van Sirije, na bilo koji način stave na kurdsku stranu protiv Turaka. Da im je to išlo u prilog, uostalom, već su imali prilike za takve poteze, tako da Kurdi zasad nemaju velikih razloga za optimizam dok gledaju ruske patrole nadomak Manbiža.

Što se tiče ostalih uslova Trampove administracije za povlačenje iz Sirije, prilike su takođe obeshrabrujuće. Porozna je granica Sirije s Irakom, gde su džihadisti podigli broj napada na prosečno 75 u mesec dana, što nije mnogo u poređenju s vrhuncem njihove moći, ali je stanje u toj zemlji takvo da ne obećava njihovo odumiranje. Čvor između Izraela i Irana je tek nerazmrsiv. Ideja da bi otopljavanje Arapske lige prema sirijskom režimu mogla voditi njegovom odbijanju od Teherana na štapu je toliko dugačkom da bi Bašar el Asad mogao njime isprebijati i nekoga u Australiji.