Opasnost vreba iz dvorišta

Između Medakovića i Braće Jerković u Beogradu niklo je novo naselje sa predivnim vilama. U dvorištima crni džipovi raznih marki. „Ulice” široke jedva četiri metra, bez trotoara. Tu je i privatni starački dom, u koji sam smestio bolesnu majku. Dom pristojan, bez zamerki. Ali kako doći do njega. Kolima nije moguće, od parkiranih, besnih automobila, a na ogradama natpisi „zabranjeno parkiranje”. Kome pripada javna površina? Lepo kažem sebi, bolje je pešice. Ali ni to nije lako. U svakom dvorištu prelepih osvetljenih vila sa alarmom, video-nadzorom i ogradama od kovanog gvožđa šeta po jedan pas sa pedigreom, uglavnom oni oštriji: pitbuli, rotvajleri, vučjaci, šarplaninci… I svi pušteni s lanaca, šetaju dvorištima i nasrću na ogradu kad god prođe neki prolaznik.

Svaki put kad prolazim do doma uskim sokacima doživljavam nemali stres zbog straha da će neki od tih kućnih ljubimaca preskočiti ogradu i zadaviti me svojim čeljustima.

Ima li zakona za vlasnike pasa. Mogu li biti vezani? Zašto su toliko agresivni? Dok prolazim sokacima pitam se dokle će vlasnici tih ogromnih životinja sedeti u svojim udobnim foteljama ne mareći pri tome za nas obične prolaznike koji samo idu svojim putem, nikog ne uznemiravajući.

D. Stojanovski