Опасност вреба из дворишта

Између Медаковића и Браће Јерковић у Београду никло је ново насеље са предивним вилама. У двориштима црни џипови разних марки. „Улице” широке једва четири метра, без тротоара. Ту је и приватни старачки дом, у који сам сместио болесну мајку. Дом пристојан, без замерки. Али како доћи до њега. Колима није могуће, од паркираних, бесних аутомобила, а на оградама натписи „забрањено паркирање”. Коме припада јавна површина? Лепо кажем себи, боље је пешице. Али ни то није лако. У сваком дворишту прелепих осветљених вила са алармом, видео-надзором и оградама од кованог гвожђа шета по један пас са педигреом, углавном они оштрији: питбули, ротвајлери, вучјаци, шарпланинци… И сви пуштени с ланаца, шетају двориштима и насрћу на ограду кад год прође неки пролазник.

Сваки пут кад пролазим до дома уским сокацима доживљавам немали стрес због страха да ће неки од тих кућних љубимаца прескочити ограду и задавити ме својим чељустима.

Има ли закона за власнике паса. Могу ли бити везани? Зашто су толико агресивни? Док пролазим сокацима питам се докле ће власници тих огромних животиња седети у својим удобним фотељама не марећи при томе за нас обичне пролазнике који само иду својим путем, никог не узнемиравајући.

Д. Стојановски