Ponovo o ratnoj šteti

U prilozima g. Mitra Radonjića („Politika”, „Ratna šteta je plaćena”, 24. 8. 2017. i „Restitucija i folksdojčeri” 29. 12. 2018) izneti su netačni podaci i konstatacije. Zajedničko za oba priloga je da se u najvećoj meri preklapaju.

Pretpostavljam da nije pročitao moj prilog objavljen u istoj rubrici („Zablude i istina o ratnoj šteti”, 4. 8) U dopisima gospodina Radonjića sporno je:

1. „Gotovo četvrt veka Nemačka je pitanje imovine folksdojčera koristila uvek kao protivtežu zahtevu Jugoslavije za ratnu odštetu.” Međutim, diplomatski odnosi sa SRN obnovljeni su 1968, a pregovori okončani krajem 1977. Dakle, trajali su pet godina, a ne četvrt veka.

2. Pitanje obeštećenja za konfiskovanu imovinu folksdojčera nije bilo predmet pregovora, što se vidi iz svih beleški i informacija o kontaktima između zvaničnika dve zemlje. Stoga je zaključak „prevedeno na pravni teren, to je ugovor o poravnanju, a ne o finansijskoj podršci” pravno neutemeljen.

3. U spornim prilozima izneti su podaci koji ne odgovaraju činjeničnom stanju. Nesporno je da je bilo reči o jednoj milijardi nemačkih maraka, tzv. pomoći u kapitalu (Kapital-Hilfe).

Međutim, čl. 1 Sporazuma između vlade SFRJ i Vlade SRN o odobravanju „pomoći u kapitalu” predviđen je iznos od 1,260 milijardi DM, a čl. 2 određena visina kamate (2 odsto). Zakon o ratifikaciji ovog sporazuma usvojen je u Skupštini SFRJ (br. 66 od 27. 12. 1974).

4. Nejasno je o kakvom se „ed memoaru” radi? U pitanju je aneks uz zapisnik sa 184. sednice Saveznog izvršnog veća (SIV-a), održane 21. 11. 1973. sa oznakom „državna tajna”, čiji sam deo citirao u objavljenom dopisu.

5. Dogovor Tito–Brant se odnosio samo na žrtve nacističkog progona. Što se tiče kategorije logoraši i radnici na prinudnom radu u Trećem rajhu, SRN je pre dvadesetak godina to pitanje rešila preko namenski osnovanog fonda (IOM), ali samo za obeštećenje preživelih.

U vezi s iznetim i svim relevantnim dokumentima, nesporno je da je ratna šteta oproštena u delu koji se odnosi na žrtve nacističkog progona, a što se tiče „pomoći u kapitalu”, u pitanju je klasični zajam sa obavezom vraćanja, grejs periodom i kamatom.

Nazvan je aneks kako bi postao sastavni deo sporazuma. Kako to drugačije objasniti nego kao uslov koji je Savezna Republika Nemačka postavila za odobrenje zajma. Tako je sa pravnog stanovišta stvoren fenomen verovatno do sada nepoznat u praksi zaključivanja međunarodnih ugovora: u najvišem zakonodavnom organu vlasti ratifikuje se sporazum, ali ne i aneks koji čini njegov sastavni deo. Sporazum je dostupan javnosti, ali ne i njegov prilog. Sporazum je usvojio nadležni organ (Skupština SFRJ), a aneks nenadležni organ (SIV). Oznaka „državna tajna” je stavljena kako šira javnost, a posebno porodice žrtava nacističkog progona ne bi bile upoznate kako se tadašnje jugoslovensko rukovodstvo, predvođeno Josipom Brozom, odnosilo prema jednom tako važnom državnom pitanju.

U prilog ovome govori i činjenica da u pregovorima sa SRN nije postavljeno pitanje obeštećenja za materijalnu štetu koju je nemačka okupaciona vlast pričinila našim građanima, a deo je ratne štete. To pitanje je ostalo nerešeno u odnosima između dve zemlje.

Dr Milisav Stanković,

opunomoćeni ministar SMIP-a u penziji