Поново о ратној штети

У прилозима г. Митра Радоњића („Политика”, „Ратна штета је плаћена”, 24. 8. 2017. и „Реституција и фолксдојчери” 29. 12. 2018) изнети су нетачни подаци и констатације. Заједничко за оба прилога је да се у највећој мери преклапају.

Претпостављам да није прочитао мој прилог објављен у истој рубрици („Заблуде и истина о ратној штети”, 4. 8) У дописима господина Радоњића спорно је:

1. „Готово четврт века Немачка је питање имовине фолксдојчера користила увек као противтежу захтеву Југославије за ратну одштету.” Међутим, дипломатски односи са СРН обновљени су 1968, а преговори окончани крајем 1977. Дакле, трајали су пет година, а не четврт века.

2. Питање обештећења за конфисковану имовину фолксдојчера није било предмет преговора, што се види из свих белешки и информација о контактима између званичника две земље. Стога је закључак „преведено на правни терен, то је уговор о поравнању, а не о финансијској подршци” правно неутемељен.

3. У спорним прилозима изнети су подаци који не одговарају чињеничном стању. Неспорно је да је било речи о једној милијарди немачких марака, тзв. помоћи у капиталу (Kapital-Hilfe).

Међутим, чл. 1 Споразума између владе СФРЈ и Владе СРН о одобравању „помоћи у капиталу” предвиђен је износ од 1,260 милијарди ДМ, а чл. 2 одређена висина камате (2 одсто). Закон о ратификацији овог споразума усвојен је у Скупштини СФРЈ (бр. 66 од 27. 12. 1974).

4. Нејасно је о каквом се „ед мемоару” ради? У питању је анекс уз записник са 184. седнице Савезног извршног већа (СИВ-а), одржане 21. 11. 1973. са ознаком „државна тајна”, чији сам део цитирао у објављеном допису.

5. Договор Тито–Брант се односио само на жртве нацистичког прогона. Што се тиче категорије логораши и радници на принудном раду у Трећем рајху, СРН је пре двадесетак година то питање решила преко наменски основаног фонда (ИОМ), али само за обештећење преживелих.

У вези с изнетим и свим релевантним документима, неспорно је да је ратна штета опроштена у делу који се односи на жртве нацистичког прогона, а што се тиче „помоћи у капиталу”, у питању је класични зајам са обавезом враћања, грејс периодом и каматом.

Назван је анекс како би постао саставни део споразума. Како то другачије објаснити него као услов који је Савезна Република Немачка поставила за одобрење зајма. Тако је са правног становишта створен феномен вероватно до сада непознат у пракси закључивања међународних уговора: у највишем законодавном органу власти ратификује се споразум, али не и анекс који чини његов саставни део. Споразум је доступан јавности, али не и његов прилог. Споразум је усвојио надлежни орган (Скупштина СФРЈ), а анекс ненадлежни орган (СИВ). Ознака „државна тајна” је стављена како шира јавност, а посебно породице жртава нацистичког прогона не би биле упознате како се тадашње југословенско руководство, предвођено Јосипом Брозом, односило према једном тако важном државном питању.

У прилог овоме говори и чињеница да у преговорима са СРН није постављено питање обештећења за материјалну штету коју је немачка окупациона власт причинила нашим грађанима, а део је ратне штете. То питање је остало нерешено у односима између две земље.

Др Милисав Станковић,

опуномоћени министар СМИП-а у пензији