Zaboravili smo TE TO „Kolubara B”

U članku „Zelena energija ne može da zameni ugalj” („Politika”, 6. januar 2019. godine) piše, između ostalog, da su direktive o gašenju termoelektrana na ugalj do 2030. godine koje je izdala Evropska unija, za naše uslove nerealne. Sada imamo 70 odsto struje od uglja i taj odnos se ne može bitno promeniti.

Poruka iz Saveza energetičara da Evropa treba da nam pomogne, doniranjem sredstava, a ne kreditima, za izgradnju postrojenja za obnovljive izvore energije i u čistoj električnoj energiji je samo želja. Zašto bi nam Evropa davala sve džabe. Dobijaćemo više kredita, a manje donacija, kao i dosad.

Pre četrdeset godina u Evropi su se gradile termoelektrane na ugalj za proizvodnju struje i toplote od uglja, pa smo i mi 1982. godine započeli izgradnju TE TO „Kolubara B” za proizvodnju struje dva puta 350 megavata i toplote dva puta 380 megavata za grejanje Beograda. Ugovorena je i isporučena oprema, izvedeni neki građevinski radovi, uloženo je 350 miliona dolara i odustalo se. Evropa je bolje koristila ugalj, razvijala opremu za zaštitu okoline, kao i proizvodnju energije iz obnovljivih izvora.

Za prethodnih 30 godina smo zaboravili TE TO „Kolubara B”, odustali i od toplovoda za grejanje Beograda iz TENT-A, povećali uvoz gasa i struje za koju plaćamo 400.000 evra dnevno. Izgubili smo korak u razvoju i dve milijarde evra, a povećali broj radnika u energetici.

Stranci grade vetrogeneratore za proizvodnju zelene struje koja je skupa i nepouzdana, jer zavisi od vetra. Mi tu nemamo prihode, samo gubitke. Nismo izgradili nijednu energanu na biomasu, za proizvodnju struje i toplote, kao podrška vetrogeneratorima, što bi zapošljavalo naše radnike.

Izgradnja TE „Kostolac B” od 350 megavata samo za struje je neracionalna, treba završiti TE TO „Kolubara B”, koja je dva puta veće snage i dvostruko energetski efikasnija, i tako smanjiti uvoz gasa i struje.

Pomoć iz Evrope treba usmeriti na izgradnju lokalnih energana na biomasu, za proizvodnju struje i toplote. Početi s uređenjem deponija pepela i rudničkih odlagališta, na kojima bi se razvijala tehnologija proizvodnje i primene biomase, a onda proširila na poljoprivredno zemljište. Imamo 4,2 miliona hektara obradivog zemljišta, od toga 200.000 hektara u državnom vlasništvu i nezaposlene poljoprivrednike.

Mioljub Stanković,

dipl. maš. inž.