Заборавили смо ТЕ ТО „Колубара Б”

У чланку „Зелена енергија не може да замени угаљ” („Политика”, 6. јануар 2019. године) пише, између осталог, да су директиве о гашењу термоелектрана на угаљ до 2030. године које је издала Европска унија, за наше услове нереалне. Сада имамо 70 одсто струје од угља и тај однос се не може битно променити.

Порука из Савеза енергетичара да Европа треба да нам помогне, донирањем средстава, а не кредитима, за изградњу постројења за обновљиве изворе енергије и у чистој електричној енергији је само жеља. Зашто би нам Европа давала све џабе. Добијаћемо више кредита, а мање донација, као и досад.

Пре четрдесет година у Европи су се градиле термоелектране на угаљ за производњу струје и топлоте од угља, па смо и ми 1982. године започели изградњу ТЕ ТО „Колубара Б” за производњу струје два пута 350 мегавата и топлоте два пута 380 мегавата за грејање Београда. Уговорена је и испоручена опрема, изведени неки грађевински радови, уложено је 350 милиона долара и одустало се. Европа је боље користила угаљ, развијала опрему за заштиту околине, као и производњу енергије из обновљивих извора.

За претходних 30 година смо заборавили ТЕ ТО „Колубара Б”, одустали и од топловода за грејање Београда из ТЕНТ-А, повећали увоз гаса и струје за коју плаћамо 400.000 евра дневно. Изгубили смо корак у развоју и две милијарде евра, а повећали број радника у енергетици.

Странци граде ветрогенераторе за производњу зелене струје која је скупа и непоуздана, јер зависи од ветра. Ми ту немамо приходе, само губитке. Нисмо изградили ниједну енергану на биомасу, за производњу струје и топлоте, као подршка ветрогенераторима, што би запошљавало наше раднике.

Изградња ТЕ „Костолац Б” од 350 мегавата само за струје је нерационална, треба завршити ТЕ ТО „Колубара Б”, која је два пута веће снаге и двоструко енергетски ефикаснија, и тако смањити увоз гаса и струје.

Помоћ из Европе треба усмерити на изградњу локалних енергана на биомасу, за производњу струје и топлоте. Почети с уређењем депонија пепела и рудничких одлагалишта, на којима би се развијала технологија производње и примене биомасе, а онда проширила на пољопривредно земљиште. Имамо 4,2 милиона хектара обрадивог земљишта, од тога 200.000 хектара у државном власништву и незапослене пољопривреднике.

Миољуб Станковић,

дипл. маш. инж.